(web)
“Danger Mouse je veoma ponosan na Dark Night of the Soul i nada se da će ljudi koji budu imali sreću da čuju ovaj album na bilo koji način biti uzbuđeni njime kao i on.”
Kakav god da bude ishod sukoba oko copyrighta između hipertalentovanog Briana Burtona i muzičke industrije oličene u koncernu EMI, citirana rečenica iz njegovog saopštenja za javnost nedvosmisleno ukazuje na značaj ovog albuma.
Sam naslov u različitim religijama predstavlja jednu od sintagmi kojom se opisuje period sumnje u Boga, veru i smisao postojanja, a koji može trajati jednu noć, ali i više godina ili decenija. Ovo putovanje u mračne predele preduzeli su Mark Linkous i Danger Mouse, sa posadom koju čini devet pevača čije biografije i interesovanja su u manjoj ili većoj meri povezane sa temom albuma (u rasponu od Vica Chestnutta do Nine Persson).
Početni udarac Revenge donosi sve što ovako koncipiran album zahteva – duboku melanholiju blisku najboljim pesmama Linkousovog Sparklehorsea, obogaćenu spektakularno raskošnim Burtonovim aranžmanom, glasom Waynea Coynea (Flaming Lips) koji nudi priču o priželjkivanju osvete prema odbegloj ljubavi sa upečatljivim stihovima koje teško da bi sa ovakvom uverljivošću očekivali od frontmena electro-space-trippin’ sastava.
“Bol/pretpostavljam da je to stvar čula/ali nekako/ti znaš da ga izbegneš/u mislima pucao sam u tebe i ubo te u srce” – tako glase reči koje momentalno uvode u svet u kome snove zamenjuju košmari, bes i praznina, vrhovni izaslanici onih životnih kriza koje čine ključne kote naših života, neuporedivo više od neprestanih političko-finansijskih turbulencija. S blagim prizvukom Portishead klasika Roads, Revenge odlazi do kraja u dočaravanju egzistencijalne bede i zaludnih maštarija koje iz nje slede: “Ne postoji način da staneš/I što te više povređujem/moj bol je sve veći”. O, da.
Posle ovakvog instant-klasika nezahvalnu ulogu nastavljanja albuma dobili su Gruff Rhys (Super Furry Animals) sa pastišem poznim Beatlesima u Just War, a potom i Jason Lytle (Grandaddy) sa usporeno sladunjavom Jaykub – u prvom i ne tako snažnim Lytleovom pojavljivanju na Dark Night of The Soul, kao u Everytime I'm With You, još jednom biseru iz mračnih dubina ljubavnog mamurluka koji uz Revenge čini esenciju ovog albuma.
Ploča dobija zamah sa skakutavom Little Girl u prepoznatljivoj interpretaciji Juliana Casablancasa (The Strokes), potom sa Angel’s Harp, kojoj sva težina koju je glas Franka Blacka dobio od Pixies dana savršeno stoji, i konačno sa Iggy Popovim pojavljivanjem u Pain. Dok furiozne gitare delju preko manijakalnog ritma, Iggy Pop rutinski šeta po dobro poznatom terenu bola sa pesmom žešćom od bilo čega na njegovom aktuelnom albumu Preliminaries, i koja pristaje uz osećanje, iskazano u jednom intervjuu, da je nakon smrti oca i Rona Ashetona dva koraka bliži zvezdama.
Smirenije, zvučnim kolažima bogate pesme u kojima gostuje James Mercer iz The Shins (Star Eyes (I Can Catch It) i Insane Lullaby) umiruju tok ploče, još jednom u duhu kasnih Beatlesa, kao i pesme sa Ninom Persson (Daddy's Gone i The Man Who Played God). Zaključak albuma pripada Vicu Chestnuttu, čoveku koga zla kob čini najkompetentnijim vodičem ka izlazu iz tmine sa kojom se već toliko puta uspešno izborio na sopstvenim albumima. Grain Augury i finalna, naslovna pesma završavaju ovu ploču u upozoravajućem tonu, naročito imajući u vidu jezovitu atmosferu poslednje pesme.
Svaka, pa tako i lična kriza uvek znači opasnost i izazov. Pesme sa ovog albuma ne govore o načinima dolaska do jednog ili drugog ishoda, one dolaze iz samog srca sumnje, dok kriza pustoši uspostavljen uravnotežen čovekov svet, pre nego što se ukaže bilo kakakv izlaz.
Bilo bi pretenciozno nazvati ih “razglednicama iz pakla”, ali ne i preporučiti ih kao delove jedne od najzanimljivijih kompilacija dekade na izmaku.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Srce Sumnje (gost)
| 17.06.2009. 19.05.29
odlično
-
Barker (gost)
| 17.06.2009. 19.42.51
odlican album! licno najmanje su mi legli upravo frenk, igi i lepi dzulijan. uvodna i zavrsna pesma so jezivo carobne! jos jedan klasik sparklehorse rekao bih.
-
Entoni Indjijski (gost)
| 17.06.2009. 22.52.01
Album godine - do sada.
-
odlično (gost)
| 18.06.2009. 10.14.14
Linč peva Star Eyes i završnu numeru.
-
Maki (gost)
| 19.06.2009. 13.26.15
Fenomenalan album. Nosi...
-
predivno (gost)
| 20.06.2009. 14.20.47
sjajno!
-
oosh (gost)
| 22.06.2009. 20.19.38
spooky
odlicann
-
pwachem (gost)
| 03.07.2009. 18.14.03
pwachem
-
Vlada (gost)
| 30.08.2009. 22.59.49
Pesmu The Man Who Played God peva Suzanne Vega;naslovnu pesmu peva David Lynch.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.