Fork in the Road

Diskografija nezaustavljivog Neila Younga deli se na albume bez kojih istorija roka ne bi bila ista i na albume koji nisu predstavljali mnogo više od stepenika između ploča iz prve grupe. Everybody Knows This Is Nowhere, After the Gold Rush, Tonight’s the Night, On the Beach, Rust Never Sleeps, Freedom, Ragged Glory, Sleeps With Angels jesu dela koja se uvek mogu uzeti kao dokaz Youngove veličine, dok se među ostalim pločama nalaze više ili manje uspeli pokušaji traženja novih puteva.

Razume se, Young zna da "rđa nikad ne spava", zbog čega se bez ostatka daje na svakom izdanju i zbog čega je nepravedno otpisivati bilo koji njegov album kao slab. Fork in the Road je tako još jedna ploča sačinjena od ključnih sastojaka Youngovog opusa: garažno odsvirana, sa besmrtno - epskim gitarskim solažama, kolekcija novih žestokih i snenih pesama progovara o kretanju nafte, novca, moći u postbušovskoj Americi, tražeći odgovor na pitanje da li na tom beskrajnom putu i dalje ima mesta za snove i ljubav. Kao i za automobile na električni pogon.

U Cough Up the Bucks do iznemoglosti ponovljen naslov pesme vodi ka magičnim harmonijama refrena kakve može da iznese samo Youngov glas, ali napor potreban da se izdrži besomučno ponavljanje zahteva za pravednom raspodelom novca udaljava ovu pesmu od riznice dragulja kanadskog autora. Pumpajuća Fuel Line svojim ritmom odražava krvotok savremenih puteva nafte, ali njenom šablonstvu ni refren kao pozajmljen iz nekog mjuzikla ne daje šansu da ostane u dužem sećanju. Kada ova pesma od početka poslednjeg refrena naprečac počne da curi u fade out, dve su opcije: ili je u pitanju konceptualna odluka, ili nezainteresovanost da se osmisli kraj pesme.

Ovako nagao završetak u ovakvoj pesmi više ide u prilog drugoj mogućnosti, i takvi povremeni gafovi kroz koje progovara stihijnost Youngove energije daju karakter ovoj ploči. Nekoliko puta je u Youngovoj karijeri ta polunamerna nemarnost išla u prilog sadržaju ploča koje će se ispostaviti kao remek dela (Tonight’s the Night i On the Beach naravno prvi padaju na um), ali Fork In the Road to nije.

Just Singing a Song još jednom donosi gorko priznanje nemoći hippie ideala: "samo pevanje pesme neće promeniti svet", poručuje Young kroz naslage psihodeličnih glasova i treperavih distorziranih akorada. Slične poruke Young odašilje već veoma dugo, i u tom smislu on jeste verovatno najvažniji vesnik otrežnjujućeg buđenja Vudstok generacije sa početka 70ih, kada je mogućnost rokenrola kao političkog projekta iščezla u sumanutim zbivanjima na altamontskom festivalu. Tu istinu je Young prepoznavao i u punk i grunge vremenima i na razne načine je izgovarao, samo što je ove 2009. otvoreno pitanje koliko ima smisla ponavljati odavno savladanu lekciju.

Drugim rečima, Young je svoju vitalnost najubedljivije dokazivao samo onda kada je pronalazio zrno svetlosti u tmini opore stvarnosti – kada je u trenutku zamiranja revolucionarnog punk zanosa zaključio da rokenrol nikad neće umreti, kada je u trenutku proboja indie stihije u major sistem na sav glas vikao keep on rockin’ in the free world, ili kada je užasan Cobainov suicid nadvladao smestivši palog grunge princa u rokenrol raj u kome spava sa anđelima.

Na Fork in the Road progovara Young kao jetki, živčani komentator sveta u kome živi i koji nema preveliku želju da pronalazi nadu za neprestano protivrečni svet, ali kada u završnoj, naslovnoj pesmi, inače jednom od najdosadnijih momenata u Youngovom opusu, promrlja "daunloudujte ovo/(što) zvuči kao sranje (napomena: nema nikakve ironije u ovakvom opisu, pesma zaista tako zvuči)/postujte po blogovima/dok ne nestane struje", teško je oteti se utisku da su mrzovolja i ne baš duhovit cinizam bili veći motiv za nastanak ove ploče od želje da se kaže nešto značajno o savremenom trenutku.

Zato izvrsna country balada Light in the Dark na najbolji način prekida blago zatupljujuće pražnjenje Youngove malodušnosti: umesto psovanja mraka, upali sveću, obasjaj nam put, ima nečeg vrednog na putu kojim idemo…to je šansa da daš novo značenje svakom pokretu koji činimo. Sa jednostavnošću i, ma koliko ta reč bila isprana političkom korektnošću, pozitivnim stavom, magične slide deonice i prateći glasovi s lakoćom rasteruju sve zle duhove iz ostalih pesama, nudeći tačno ono što je Younga učinilo jednim od najvoljenijih rokera.

Zato ova pesma i pojedini dobri trenuci rasuti na 39 minuta novog Youngovog albuma svrstavaju Fork In the Road u red manje lepih cigala Youngovog rokerskog bedema (Reactor, Broken Arrow, Are You Passionate…) i koji potvrđuju Youngov elan uprkos osećanju da jedan od najvećih rokenrol sinova podvlači crtu ispod sopstvenog opusa nizom Archives izdanja, koji je nedavno otpočeo mamuntskim The Archives Vol. 1 1963–1972.