Popboks - THE DEAD WEATHER - Horehound [s2]
Gledate arhiviranu verziju Popboksa
Popboks - web magazin za popularnu kulturu

Albumi · 01.08.2009. 12:15 · 7

THE DEAD WEATHER

Horehound

(Third Man Record)

Jack White i Allison Mosshart uhvaćeni u rockerskom prekršaju tokom snimanja albuma koji ne liči ni na jedan drugi, ali ima dovoljno prepoznatljivog da znate da vas ova ploča odmah voli čim je poslušate

Dragan Ambrozić

Ocena:
7


7/10
 

Svojevremeno je veliku raspravu u krugovima tada mlađe jugoslovenske muzičke kritike izazvala tvrdnja Ante Čikare objavljena u prologu vodiča kroz Sub Pop u Ritmu br.3 (decembar 1991.), da se tek sad vidi koliko su neki navodno prezreni heavy metal bendovi bili slušani i  presudno uticali na oblikovanje američkog alternativnog rocka, pre svega tada novog grunge zvuka, pa priča počinje sa Led Zeppelin (nastavlja se sa Black Sabbath, čak i Deep Purple).

Da su pomenuti engleski sastavi zaista uticali bitno na underground struju na američkoj sceni danas više nije sporno niti neobično zaključiti. Neobično je da niko nije domašio taj nivo razmišljanja o rock 'n' rollu, odnosnu taj nivo auto-kreacije kroz rock 'n' roll, osim jednog benda pre 20 godina i jednog sad.

THE DEAD WEATHER

Izdavanje prvog albuma novog supersession projekta Jack Whitea, već sad je jedan od bitnih događaja polusezone, ali mnogo šta na njemu se moglo očekivati – The Kills su verovatno estetski najbliži bend The White Stripes na ovoj planeti, te Jackovo prvo regularno udruživanje sa novim ženskim vokalom u liku njihove pevačice Allison Mosshart, deluje kao nova epizoda omiljene serije, a tu je i pratnja u liku vernih prijatelja Jacka Lawrencea i Dana Fertitea (The Racounteurs). Mada već nagoveštena pojavom Allison na sceni tokom nedavnih koncerata The Racounteursa, ova ploča je nastala iz slučajnog druženja i brzometnog snimanja u novom studiju kog je u Nashvilleu otvorio Jack, odnedavno stanovnik ovog grada.

Otvoriviši pokraj svoje prodavnice vinila ovo mesto na kom praktikuje snimanje u maniru snimanja ranih blues ploča, po sistemu dovođenja sa ulice pred mikrofon, Mr White je sa The Dead Weather stvorio svoju verziju onoga što su mnogi pre njega pokušavali – nešto što bi mogli nazvati musica verite, rock iskaz čiji je glavni kvalitet spotanost stvaranja na licu mesta kao jedna od večnih komponenti autentičnog rock iskustva.

Ono zbog čega je ova ploča više nego zanimljiva jeste njena sočna avangardnost u smislu korišćenja rock muzike kao sredstva beskompromisnog anti-klišeiziranog muzičkog izražavanja unutar te umetničke forme, a da pri tom beat ne preskače nijednu sekundu. Ali da li je avangardna rock ploča još uvek moguća? Velika pouka The Dead Weather kaže da jeste – no, avangardnost rock ploče danas je moguća još samo kao inovacija unutar klasičnog rocka, jer on više odavno ne pretenduje da menja muziku i svet oko sebe, niti da utiče na ostale žanrove ili poglede na život.

THE DEAD WEATHERAko tu osnovnu nedoumicu odmah rešimo, biće nam jasno da se radi o jednom od onih retkih umetničkih iskoraka koji nemaju mesta u svakodnevnim stilsko-sezonskim previranjima, pošto prevazilazi taj nivo poimanja stvarnosti. The Dead Weather su snimili ploču koja ne zvuči kao ijedna druga rock ploča, i tako nas podsetili da je to još uvek ostvarivo, čak i u svetu u kome se svi ostali trude da zvuče i izgledaju kao neko drugi.

U osnovi nastanka ovog albuma stoji potreba da se postignu led-zepellinovske gustine rock zvuka koje Jack White nije mogao postići sa The White Stripes, previše zauzetim preformulisanjem bluesa, ali ih je još tad dao naslutiti. Mimo omamljujuće jednostavnog, elegantog sazvučja svog originalnog sastava, sa The Racounters je kreirao abrazivnu verziju Byrdsa, što je odraz njegove pop strane. Ali tek sa The Dead Weather doseže magične virove i dubinska istraživanja rock 'n' rolla kao mogućnosti, kakvog su ga jednom davno ostavili Page i Plant za sobom.

Nastupajući kao valjak gitarske psihodelije neodređene vrste, koji se nadovezuje na Zeppeline, Hendrixa, Blue Cheer i uticaje planete Mars, The Dead Weather su intimni tutnjajući rusvaj, koji nas vodi kroz život opisan rock 'n' rollom, pouzdanim glasovima ljudi koji su nam tu bajku već čitali. Sa nagoveštenim a la The Kills vožnjama i okršajima pratećih glasova, te sugerisanim a la The White Stripes zavrtanjem gitare i zvukom bubnja u prvom planu, Mosshartova i White poetski ambiciozno u tekstovima sebi dopuštaju neke nove veoma rockerske fascinacije tipa muškog vokala koji peva tekst u ženskom rodu, a možda i ne („I Cut Like A Buffalo“) - no, ne budimo u nedoumici da je pravi junak ovde zvuk, futuristički blistavi zvuk glasnog rock 'n' roll banda, u kome sve moguće gitare teskobno pršte i čupaju uši, dok vas seksi ritmom vode na nepoznato mesto.

Mada posle iščašene uvodne blage 60 Feet High, dolaze rušilački intezivni ljubavni iskazi  Hang You From The Heavens i Treat Me Like Your Mother, sa do besa dramatičnim promenama tempa, tokom kojih vam se čini da neko želi da iskoči iz pesme, ovde tek centralna trojka numera - Rocking Horse, New Pony i Bone House - predstavlja katarzični vrhunac albuma (u kome je srednja pesma ustvari jedina obrada, naravno Dylanova).

Navedene središnje pesme grizu kao mali đavo - naprosto ne smete da prekinete slušanje, osećaj je da će vas nešto istog časa napasti, a taj osećaj je do te mere jasan da potonji neočekivani intermeco-instrumental 3 Birds, usput ukrašen slušalačkim iskustvom elektronske muzike, služi samo kao lažno umirujući prelaz ka kraju koji ne obećava ništa dobro, efektnom No Hassle Night i konačno novim bluesom za predosećani kraja sveta: Will There Be Enough Water.

Ova poslednja pesma upečatljivo demonstrira koliko se rad Jack Whitea nadovezuje na najvažnije underground tokove posle punka, otkrivajući kako se na ovom albumu odigrava unutrašnje vrenje sa alternativnim rock pedigreom dostojnim nekih najvećih bendova posle 1980, dok vam dah polako ponestaje od potencijala koji ovde ostaju otvoreni i namerno nedorečeni. I dok su The Kills u poslednjoj fazi očito uzimali lekcije gitarske leksike sa snimaka The Pixies, onoliko koliko su ranije slušali Jona Spencera, zaostavština jednog drugog fantatsičnog benda se ističe kao faktor koji je oblikovao podsvest ove ploče – to su The Gun Club, koji su dopuštali sebi da se sprdaju sa bluesom i punkom u isti mah, kršeći otpor i jednog i drugog pravca, dok nisu došli do neobuzdane divlje vizije koja je i danas zaudužbina za generacije.

Posebno na kraju ploče, u Will There Be Enough Water, Jeffrey Lee Pierce i drugovi imaju svoje pojavljivanje kao duh u dvorcu, negde u pozadini promičući kao tračak magle...

Završna pesma u omađijanom bluesersko-rockerskom maniru pokazuje da je delta mozga ishodište ove muzike u XXI veku, a kolažno bavljenje istorijom rock muzike nije više dopušteno. Na početku i na kraju priče, rock 'n' roll postoji samo kao praksa, odnosno kao iskustvo koje tražiš da doživiš svirajući ga, slušajući ili samo pričajuči o njemu, a često i rušeći ga.

Ovde nema ničeg što ćete posebno voleti tokom sledećih godina, ali ćete pamtiti ovu ploču kao jedan od najboljih neočekivanih koncerata na kome ste bili.

Povezano:



Komentari

  • Gravatar for Vrabac
    Vrabac (gost) | 01.08.2009. 11.23.01
    "Ovde nema ničeg što ćete posebno voleti tokom sledećih godina" Tačno tako! Tu rečenicu sam i čekao! I nema ničeg! Iz albuma izvire čista dosada i nema ni trunke uzbudljivosti Pixiesa i Gun Cluba, Killsa takodje... Mislim da je recenzija uspela da pokaže više respect prema dotičnima i izazove balavljenje audiofila, a sam album je promašio pistu samo tako! Toliko velikih imena uzalud...
  • Gravatar for pera
    pera (gost) | 01.08.2009. 13.37.22
    ali mora se priznati da je spot za Treat Me Like Your Mother medju najboljima ove godine http://www.youtube.com/watch?v=M7QSkI6My1g
  • Gravatar for Sandokan
    Sandokan (gost) | 02.08.2009. 11.18.07
    Dobro bre dzivdzan, uzdrzi se barem ponekad. Mislim, lepa je ta tvoja buntovnicko-oponentska crta, ali brate, neuk si.
  • Gravatar for HorsesWannaDance
    HorsesWannaDance (gost) | 02.08.2009. 12.37.28
    Au ljudi pa 9 bre, 9! :))
  • Gravatar for horkoshkoshmosh u tvom srcu
    horkoshkoshmosh u tvom srcu (gost) | 02.08.2009. 14.44.54
    AlBOOM je cista 10-tka!
  • Gravatar for elpaso
    elpaso (gost) | 11.08.2009. 13.45.44
    opak album al treba dugo, dugo, dugo slusati da se upali sijalica a jack je ko sto rece jedan moj drug- cuvar vatre
  • Gravatar for e
    e (gost) | 18.08.2009. 13.51.38
    ovaj album/bend je bolji od white stripesa i raconteursa zajedno.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.

NAPOMENA:

Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.

Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.

Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.

Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.

Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.