My Guilty Pleasure

Da li je ovom i ovakvom svetu potrebna još jedna kraljica plesnog popa, još jedna suverena vladarka plesnog podijuma? Ima li mesta za još jednu pretendentkinju na taj presto? I to pretendentkinju koja je, uz to, sramežljiva, sklona samoizolaciji i anonimnosti?

Kada je Sally Shapiro u pitanju, stvari su jasne – ona je ozbiljna konkurentkinja na krunu, iako izričito odbija da se nadmeće. Ali, My Guilty Pleasure, drugi studijski album u diskografiji mistične i darovite dame, je sam po sebi glasno preporučuje za sam finiš te trke.

Sally Shapiro je velika misterija savremenog popa. Johan Agebjorn figurira kao javno obznanjeni i potvrđeni producent i muzički pokrivitelj ovog projekta/koncepta, dok setni i vazda šaputavi glasić pripada misterioznoj devojci koja taji identitet, tek u jednoj prilici došapnuvši medijima „da bi radije brala kupine, nego išla na turneje“.

Ona kojoj se divimo kada neko spomene „ime“ Sally Shapiro ne haje mnogo za crveni tepih, naslovne strane i posledične privilegije, ali joj je ipak stalo do italo disca. Jer, evo ubrzo nakon maestralnog prvenca Disco Romance, te dva seta remiksa najboljih trenutaka sa tog izdanja, nalazimo je kako ponovo tiho pati u mračnom kutku neke švedske diskoteke, maštajući o mediteranskim pejsažima i svetovima opisanim u pesmama sa potpisima kralja Giorgia Morodera.

N anovom albumu, dvojac iz firme „Sally Shapiro“, uz mala odstupanja, ponovo u središte priče stavlja italo disco. A svi se valjda dobro sećamo šta italo disco podrazumeva – melanholični pristup plesnom sintisajzerskom popu, mnogo produkcijskih đinđuva, naglašenu dramatiku u refrenu, lako vidan sjaj na usnama, maskaru koja čeka suze, šišmiš i balon rukave... I mesto u gornjem delu top-liste na dvestadvojci sredom kada padne mrak, naravno.

My Guilty Pleasure otpočinje neočekivanim ambijentalnim instrumentalom Swimming Through The Blue Lagoon. Nakon tog zbuđujućeg izbora stvari dolaze na svoje već u narednoj Looking At The Stars, tipski, ne baš inovanitivni italo dico poluhit, očigledno ispao iz iste modle iz koje i I’ll Be By Your Side sa prethodnika.

Sve u svemu, ova ploča ostaje na istoj koti. Cilj je bio da se načini album „koji će Vas navesti da se zaljubite u osobu koja sedi do vas u autobusu“. A onda kanda možete nazad put disco romanse. I tako ukrug.

Looking at the Stars donosi diskretne uplive savremenijeg house zvuka uz nešto bossa nova ugođaja, dok Love in July predstavlja školski primer uspele restauracije zahvata onovremenskih italo majstora. Ova pesma, iako ne najbolja na albumu, najbolje sublimira preference dueta – melanholični, raskošni plesni pop po uzoru na radove ujaka iz Pet Shop Boysa, sve to obojeno šapatom Sally Shapiro, koji priziva Isobel Campbell iz neke druge priče.

Iako nalik prethodnoj,  My Fantasy svoju osobenost nalazi uz pomoć finog trance garnirunga, a Let it Show se kreće u smeru ovomilenijumskog zvuka, i u njoj se naziru tragovi sramežljivog electro-funka suseda iz Royksopp ekipe. Electro-funk davnih dana je bitan sastojak naredne Moonlight Dance, a u energičnoj Save Your Love se da prepoznati naučeno od Vinca Clarka iz Yazoo dana.

Finiš je sačuvan za obradu Dying in Africa  (reč je, zapravo, o prepravci pesme potpuno nepoznatog zemljaka), za koju bi se moglo pomisliti da govori o jednoj od opsesivnih tema sredine 80-ih – pomoći gladnima u Africi, ali, na sreću, reč je o još jednoj varijaciji na temu bola prezerene ljubavnice kojoj ni smrt u dalekoj Africi neće doneti samozaborav.

I na kraju, ambiciozna osmišljena i uspešno u delo sprovedena Miracle,  široka orkestrirana, koja se naprosto kupa u vlastitom bljeksu, rečito dokazujući superiornu sigurnost svojih autora i još jednom pojašnjavajući tačnu definiciju grešnog zadovoljstva iz naslova čitavog albuma.

Ovoj ploči neosporno manjka ubojitost prvenca, ali i ovakva kakva jeste, nudi dovoljno povoda za užitak melanholicima kojima je, nekim čudom, ipak do plesa. Pa makar i onog u sitne sate, na kraju provoda, uz malo sete i nade u novu ljubav. Ispod disco-kugle, podrazumeva se.

Audio:

• MySpace