Umesto u tišinu nekakvog staračkog doma za bivše rock heroine i saputnice, Yoko Ono se skrasila u sazvežđu u kom se našlo mesta za warp, garžnu buku, electro-pop, ragga, šansonu....
Pre neki dan Jovan Krkobabić i njegovi saradnici iz vlasti su nanovo najavili ozbiljne reforme penzionog sistema, odnosno pooštravanje uslova za odlazak u (zasluženu) penziju. Iako u ovom trenutku to sigurno tako ne izgleda, to je možda i dobra vest za nacion u čijem se poimanju sveta svršetak radnog veka često izjednačava sa odlaskom na lopatu i u večiti mrak.
Srećom, u dalekim krajevima zapadne hemisfere ovo se pitanje posmatra kroz drugačiju prizmu, te se stoga može dogoditi da 76-godišnja dama, umesto mudrih saveta i popovanja mlađim pokoljenjima, ponudi kvalitetan album. Uz to, i energičan i muzički promućuran, bolji od izdanja iz dana mladosti i sreće.
E, to je slučaj sa ovojesenjim diskografskim pokušajem Yoko Ono, ojačane ponovo okupljene ekipom Plastic Tree Banda. Pop-ikona namrgođenije sorte, velika misterija do dana današnjeg, udovica sa kojom se tek nekolicina saosećala i verovatno najomraženija žena u istoriji rock’n’roll muzike, Yoko Ono je živela svoj život onako kako joj se prohtelo.
To, naravno, ima svoju cenu, te je u danima koji su prethodili pošasti političke korektnosti, u danima kada su mizoginija i ksenofobija bili tek značenjski prazni akademski termini, istrajno bivala žigosana i prikazivana kao sukuba (zloduh u telu žene), veštica demonske moći koja je gotovo bez izgovorene reči uništila jednu od najlepših i najvrednijih priča u pop-istoriji.
Yoko Ono je ćutke morala da istrpi svašta i da dočeka novi milenijum, nove naraštaje među kojima su se neki i drznuli da preispitaju stare aksiome. Yoko Ono je tek u starosti dato pravo na ulogu koju je najverovatnije igrala punog srca i iskrenih namera – ulogu saputnice jednog od retkih pop-genijalaca, umetnice koja je dobrovoljno bitisala u njegovoj senci i uz čiji oslonac je Lennon odlučio da se dalje razvija (premda u pravcu kojim poštovaoci i nisu bili baš oduševljeni).
Tako da je Yoko Ono, koja je u mladim, predlennovskim danima nadahnjivala i virtuoznog Johna Cagea, konačno dobila pravo na vrednovanje vlastitih dometa - njena muzika, a ponajpre i njena likovna dela, sada se vrednuju kao umetnost per se, a svako malo internet na površinu izbaci neki od njenih eksperimentalnih filmova i/ili konceptualnih radova.
Konačno svoja na svome, osvežena skorašnjim posvetama novopristiglih veštica (Peaches, Cat Power...), Yoko Ono sada već u dubokoj starosti gostima na trpezu iznosi album koji pleni povremenom eksplozivnošću, maštovitošću i svežinom. Yoko Ono nikada nije ostavljala utisak kuvarice na na rubu očaja, te je pomoć pronašla u novoj inkarnaciji Plastic Ono Bandu. POB sada okuplja sina Seana (koji je doprineo i producentskim radom), Corneliusa i Yuku Hondu (Cibo Matto). Krajnji rezultat ove uspešno remiksovane prošlosti je album koji možda ne očarava i/ili ushićuje, ali koji svakako nagoni na preispitavanje i respekt prema autorki čudnih preferenci i još čudnije biografije.
Ključna reč za razumevanje ovog izdanja je mnogo rabljeni izraz eklektizam. S tim da Yoko Ono eklektiku doživljava tek kao zgodan mehanizam za artikulisanje vlastitite, decenijama nagomilavane muzičke šizofrenije. Čini se da je Yoko i samoj sebi velika misterija, a da ovi čudesni, često sukobljeni muzički odabiri, praćeni krajnje apstraktnim tekstualnim ruhom i samu gospođu Ono teraju na dalju introspekciju i potragu za zvukom koji bi poslužio kao za taj tren savršena muzička pokrivalica za njene kreativne impulse.
Tako se između početne garažne grmljavine u Waiting For The D Train i raštimovanog, postmodernog bluza ukrašenog dadaističkom recitacijom u Ask The Elephant ugnezdi i plesno naglašeni minimalistički electro-pop The Sun is Down (u ovoj pesmi Yoko Ono, baš kao i u nedavnom gostovanju kod Basement Jaxx dvojca, ponovo uzdiše i stenje). Sledi jazzirana Memory of Footsteps, koja donosi tradicionalniji, skoro pa konsekventan narativ, i ova pesma bi se uz nešto kozmetike mogla naći i na repertoaru Laure Nyro (pokojnice koja je i dan danas big in Japan).
Nađe se mesta i za nešto podgrejane hippie psihodelije prošarane zvucima sitara u Calling, histeričnog cibomattovskog swinga u Hashire Hashire, izobilje ekološke osvešćenosti i poziva na razumevanje i uvažavanje među sapatnicima na napaćenoj Zemlji u Healing, efektnog raga veza u Watching The Rain, upečatljivo dirljive klavirsko-gudačke melanholije u šansonjerskoj I’m Going Away Smiling, warpovskog minimalizma u I’m Alive...
Ovo je ploča sva sazdana na preterivanju (reč je o 15 pesama, od kojih su neke same sebi svrha), što ne može biti uzeto kao ozbiljna zamerka, jer je posredi i album koji pleni rečitošću, kojom Yoko Ono precizno oslikava svoj svetonazor i pređeni put. Put potvrđene heroine kojoj je zapao i luksuz i teret da za jednog života proživi njih, ponajmanje, pet.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
daniel k (gost)
| 11.11.2009. 11.55.55
joko je super. uvek je i bila.
-
Bora (gost)
| 11.11.2009. 12.07.10
Kao i prošli album, i ovaj je svojevrsno iznenađenja - kao da ima dvadesetak godina. Bravo, tetka!!!
-
gram program (gost)
| 11.11.2009. 12.29.24
Imam utisak da je se deca iz komsiluka malo plase... :D inace, zanimljivo.
-
krt (gost)
| 11.11.2009. 13.22.38
i treba da je se plase!
-
the sun is down (gost)
| 11.11.2009. 15.14.20
procitao between my legs...aj bar da je milf ili cougar, nego granny. odoh se lecim.
-
@the sun is down (gost)
| 11.11.2009. 17.51.39
Hahahha, SN! (smejanje naglas) :D
Nemam neku zelju za slusanjem albuma sad kad sam odgledao prilozeni klip... na sta ono lici? Katastrofa.
-
Vd (gost)
| 11.11.2009. 18.20.16
Neosporno je inspirativna i luda kao struja, ali sudeci po klipu, pesme su i dalje tu da nju prate i promovishu, ne obrnuto.
-
na ovom klipu... (gost)
| 11.11.2009. 23.21.55
..sve je ludo, ali najblesavije je kada gosti emisije i voditelj plesu na odjavnoj spici. takvo ponasanje se jako retko vidja...
-
Goran (gost)
| 12.11.2009. 10.43.52
Stvar sa Youtube-a je... sto bi rekli "boze sacuvaj" ... :) A i sjebala je Bitlse pa ne mogu da je volim. :D
-
alex (gost)
| 12.11.2009. 13.05.25
Meni ovo zvuci netalnentovano. A uporno...
-
ovo je interesantno: (gost)
| 12.11.2009. 13.43.21
"All 15 tracks are new Ono compositions, composed in a six-day burst during the recording session. Some were written and recorded the same day, and it shows."
tako se to radi. za 6 dana. bez poliranja. i foliranja. sta si - to si.
-
Goran (gost)
| 12.11.2009. 14.42.51
@alex:
E, ovo je prava definicija... :)
@ovo je interesantno:
"tako se to radi. za 6 dana. bez poliranja. i foliranja. sta si - to si. ..." - samo bih na ovo dodao "a nisi nista, i pravis glupavu muziku" ... :)
-
Aleksandra Tijanic (gost)
| 12.11.2009. 18.18.56
Ne znam da li znate, ali uskoro na RTS-u krece nova serija - Greh njene majke.
-
daniel k (gost)
| 13.11.2009. 09.34.21
kod joko je super to sto nikoga ne ostavlja ravnodusnim. ona otvoreno iritira ili vrlo impresionira. mene impresionira, ali razumem i one koje iritira.
mislim da njenu muziku nikako ne treba slusati kao pop muziku. to je eksperiment koji ima taj kvalitet da je blesav. i sigurno se dobro zabavlja dok radi to sto radi.
-
Spiridon (gost)
| 13.11.2009. 15.40.50
meni ovo zvuci jako iskreno i mislim da je ocena koju je autor ovog teksta dao sasvim adekvatna.
-
raatko (gost)
| 15.11.2009. 20.04.41
na youtube-u sam čuo fantastičnu verziju I’m Going Away Smiling koju je Yoko Ono otpevala sa Antonyjem. šteta što ta verzija nije uvrštena na album... inače, vrlo inventivan i zapanjujuće svež album.
-
Ivan (gost)
| 16.11.2009. 15.46.07
Cijeli njezin umjetnički vijek, Yoko uporno "ne pjeva" svoju pjesmu. Koliko god da bih sa svoje strane (možda) trebao imati razumijevanja ili sluha za nečiji umjetnički ili u ovom slučaju 'anti-umjetnički' izraz, Yoko meni i dalje ostaje primjer prenapuhanog konceptualnog balona koji uspješno odolijeva "špenadlama" i "bumbačama"...
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.