(Virgin)
Uz nove dobre albume Portishead i Trickyja, Massive Attack dolaze kao logičan nastavak mini-renesanse „bristolskog“ zvuka. Veliku grupu raspoznajemo po tome što je kao deo ulice, nameštaja ili vremenskih prilika - stalno je nekako tu
Već posle Mezannine (1998), a posebno posle dosta diskutabilnog 100th Window (2003), verovatno niko nije ozbiljno očekivao da će Massive Attack snimiti nešto relevantno. Međutim, kako to ponekad biva, kad se više niko nije nadao, Heligoland nam je došao kao - da raščistimo odmah - vrlo ozbiljna ploča, iz koje pre svega saznajemo da je posle povratka Marshalla uz Del Naju sama grupa još uvek dobro, mada muzika koju isporučuje nije baš uvek onako visinski očaravajuća kao nekad.
No, i tako sadrži u sebi mnogo prave magije koja je nekako iscurela iz pop kulture prethodnih godina, i oni su sa punim pravom tu da nas podsete na sve ono što bi muzika mogla da bude.
Prirodno ostareli i pomalo umorni od svega, što im dobro stoji, Massive Attack su sada okruženi morem mladih talenata širom sveta, naoružanih lako dostupnim elektronskim instrumentima oko sebe, pa se ipak još jednom lako dokazuju kao grupa koja zvuči kao... nijedna druga.
Uvek spremni da izmisle nove zvuke koji odgovaraju samo novim pesmama, još uvek osetljivi posmatrači low life sveta oko sebe, bez nekadašnje nade da se curenje smisla može zaustaviti ličnim projektom ili akcijom, uvek veći od mračnih senki koje opisuju, Massive Attack su i dalje naši sigurni vodiči u setna stanja i opasne situacije u centru gradske vreve, svedočeći i dalje o svemu onome što niko nema vremena da vidi u gužvi.
Sada sledeći samo svoju logiku odlaze još dublje - slično prošlogodišnjem „povratničkom“ albumu Portisheada, na ivici da namerno izgubi strukturu, novi, još klaustrofobičniji MA zvuk kao da opisuje pogled i zvuke ispod kreveta, gde se neko uvukao da ne gleda i ne sluša više ništa oko sebe... Za razliku od prethodnih izdanja, ovde se i pesme dešavaju slučajno, bar naizgled, i kao da povremeno niko ne mari da li će se zvukovi uobličiti u melodiju do isteka trake. Ipak, oni se uobličavaju, kao što se pogled polako fokusira kad se probudite, pa se potom rasfokusira – tako i ove pesme, odnekud dolaze, prolaze i potom odlaze...
Ultimativni osećaj grada sa svojom svakodnevnom mobilnošću u svim pravcima nije mogao biti bolje opisan.
Ovo nije još uvek final frontier zvuka Massive Attacka, ali nije ni daleko: kao što su Portishead na svom trećem albumu prošle godine otišli u pravcu orkestracije šumova i elektronskih distorzija sa bitovima, nastavljajući svoju teskobu opisanu muzikom drugim sredstvima, slično su Massive Attack ove godine učinili izašavši sa ovim komadom teatra senki.
Nikad površni, uvek se trudeći da nešto kažu samim zvukom, kao audiosinematički pesnici gradskih pustoši, svaki svoj rad su potpisali beskrajnom inovativnošću unutar klišea pop muzike, što je retka pojava unutar nje, a da ona ipak ostane slušljiva. Međutim, ne bih delio oduševljenje britanske štampe na temu navodnog remek dela – Massive Attack su snimili još jednu svoju ploču autentičnog brit-krauta, kog su sami lansirali na tragovima nemačkog kraut rocka 70-ih, ali ukrštenog sa dahtavom životnošću crnačkih muzika.
Ovaj zvuk su sami smisli, i ukrštanje repetitivnih ritmova, jedva čujnih bas titraja i želje za soulom, dalo je najbolji muzički izraz sumračnim tranzicijama 90-ih godina, zbog čega su Blue Lines (1991) i Protection (1994) i dalje savršeni. Heligoland taj zvuk sa očigledno pravim razlozima zaokružuje 2010, dajući svojim autorima zasluženo panteonsko mesto u istorijskim zbivanjima.
Dostojevski nikad nije daleko kad se bavite Massive Attackom, pa je tako i ovde: opet susrećemo pevače koji igraju glavne uloge u svakoj pesmi ponaosob, pojavljujući se ne samo kao tumači uloga, nego kao ilustracije pojedinih sudbina. Kao u kakvoj fantastičnoj kriminalističkoj seriji BBC-ja u kojoj upoznajemo kompletno društveno naličje sa raznim splačinama od sudbina, ubogim karakterima koji ne mogu sebi pomoći i ponekom ispravnom dušom koja u svemu tome sa mukom nalazi svoj put, Massive Attack - kad su u punoj formi - vode nas kroz predele urbanog raspadanja i osipanja smisla.
Odavno to niko nije radio ovako moralno uverljivo, jer uvek govore sa tačke razumevanja za tuđe patnje. Tiha jeza besmisla koja preti sve vreme na ivicama njihove muzike, ovde je, posle dugog vremena, ponovo opipljiva, a mala nada koju pružaju, opet izgleda kao uverljiva poruka nekog živog nekom živom.
Zato verovatno Helgoland, jedino nemačko ostrvo/arhipelag u Severnom moru, postaje preuzeta metafora usamljeničkog života. Zato zvuci na ovoj ploči deluju tako udaljeno i utišano, kao nikad na inače tihim albumima Massive Attacka. Kao što i naši životi zvuče sve udaljenije i sve tiše, kao šapat na usnama: držim da se baš o tome radi u udarnim pesmama Paradise Circus sa Hope Sandoval, Psyche sa Martinom Topley-Bird ili pogrebnom reggeau Splitting The Atom sa Horaceom Andyjem – one će zauvek biti deo Massive Attack kanona, jer su među najuverljivijima o ljudskoj tišini koje su ikad napisali.
Bitlsovska aranžmanska fantazija Girl I Love You sa Horacom Andyjem i subliminalna Flat Of The Blade sa Guyem Garveyem (Elbow) otkrivaju da je pravi audio eksperiment i dalje moguć u srcu čudovišta. Grandiozne, a opet intimne u nepogrešivom Massive Attack stilu, Pray For Rain sa Tunde Adebimpe (TV on the Radio) i Saturday Comes Slow sa Damon Albarnom, otvaraju i zakivaju Heligoland zapanjujućim zamahom, srazmernim ambicijama klasične rock ploče.
Njihovi albumi su pozornice na kojima kao prolaznici na ulici dolaze i odlaze likovi i situacije sa kojima se lako identifikujemo. Nije pogrešno misliti da Massive Attack ustvari sve vreme snimaju i objavljuju jedan jedini album, koji bi se možda zvao „Bristol“, jer se sve pesme i njihovo međusobno povezivanje dopunjuju u jednu ogromnu sliku gradskog života u polumračnim stanjima i načinima postojanja. Kao što su mračne i ulice među novogradnjama u Bristolu, na kojima je jedino bitno preživeti nekako do sutra, ili, ako ste srećniji, do kraja nedelje, tako i njihova muzika ima visceralnu moć evociranja nesrećne stvarnosti nekih gradskih junaka koje vam se čini da možda i znate.
Nalik na Lou Reedova remek dela Berlin i Transformer, u njima svaki dan preti da ubije junaka, i nikad se ne zna šta će mu se desiti do kraja pesme, jeza koju ovaj album dopušta da dođe do nas ostavlja nas zatečene muzičkim opisima samotnih egzistencija sa one strane bilo kakve bezbednosti.
Čak i kad prizivaju otvoreno ljubav i nadaju joj se, Massive Attack ne ostavljaju sumnju da se radi o čistom vapaju za njom. Kod njih se nikad ne dešava nikakvo ispunjenje ili razrešenje, pojedinac je uvek sam, na početku i na kraju pesme. Ne znam šta to znači i strah me je da pitam.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
bluza (gost)
| 27.02.2010. 12.09.33
Predosadan album.
Da je izdat i 1993. bio bi predosadan i bez poente...
-
Gramophonezia (gost)
| 27.02.2010. 13.00.14
Mr. Bo Ring? Yes, it's me.
(referisem na album, ne na recenzenta)
-
spy (gost)
| 27.02.2010. 13.20.23
Slusam ih vec dve nedjelje. Na prvu sam bio pomalo razocaran, jer od njih uvijek ocekujem vise. Ucinilo mi se malo predvidivo i neinovativno. Ipak, kako im dugujem malo vise od jednog-dva preslusavanja, dao sam im sansu i isplatilo se. Ko nevjeruje, neka stavi na walkman/mp3 i uputi se u setnju gradskim ulicama, jos ako je noc i pada snijeg, idealno. U voznji su takodjer odlicni. Nisu dostigli Mezzanine ili Blue Lines (niti ce ikada), ali nisu ni daleko, mnogo bolje od 100th Windows. Toplo preporucujem.
-
bristolac (gost)
| 27.02.2010. 16.02.03
to je trebalo raspustiti posle odlaska Trikija.
-
bajlonijac (gost)
| 27.02.2010. 18.30.11
i trikija je trebalo raspustiti posle odlaska trikija...
-
tozzinjo (gost)
| 27.02.2010. 19.49.02
ocjena sasvim zasluzena. stilski mi se recenzija ne svidja, jer se gubi u shirini uz mnogo naizgled fascinatnih a ustvari sasvim nepotrebnih pojmova, poredjenja i zakljucaka. amrzoci je ubitacniji kad je koncizniji...
u ovom slucaju, ocjena za album, 7/10..a ocjena za recenziju 5/10. razlog? vec naveden - gubljenje u sirini. s tim u vezi mozda bi "recenzija recenzije" trebala da s zove "splitting the atom"
-
bruda (gost)
| 27.02.2010. 21.02.35
Na prvo slušanje - šta je ovo?!
Ali u snu čujem pesme kako se razmotavaju.
Nakon nedelju dana - neobično ali odlično!?
-
igor (gost)
| 28.02.2010. 07.57.04
Očekivao sam ga godinama, i meni je na prvo slušanje bio razočaravajući, ali sam mislio da pored albuma i ja mozda vise nisam dobar prijemnik za taj zvuk. Vremenom, album mi se sve vise slusao i sada je prisutan kao i oni iz 90...Odličan. Ulazi pod kožu.
-
Kreshimir (gost)
| 28.02.2010. 13.38.31
Album je u biti potpuno bezveze i naravno za koji mesec ga se necemo ni secati, sem mozda koje pesme poput paradise circus koja mi deluje potpuno zalutalo medju ostalim stvarima, ne znam sta se kritika lozi na ovaj album i precenjuje ga, kad je u sustini ovo nista novo i pritom dosadno i na milion strana sam cuo to cak i u stranoj javnosti da tek posle 100og slusanja ulazi pod kozu. Neka hvala!
Recenziju takodje nisam nista razumeo, zbunjujuce.
-
spandau ballet (gost)
| 28.02.2010. 16.06.23
jbg, tako je to kad niko nema raspolozenja (u prevodu na engleski, pa u akuzativu mnozine) da ''starim legendama'' kaze da je belo - belo, crno - crno, a ovo je, brate, braon. da opet ne koristim eksplicitnije izraze koji se najcesce vezuju za ovu boju.
-
mačak (gost)
| 28.02.2010. 17.32.01
"Čak i kad prizivaju otvoreno ljubav i nadaju joj se, Massive Attack ne ostavljaju sumnju da se radi o čistom vapaju za njom. Kod njih se nikad ne dešava nikakvo ispunjenje ili razrešenje, pojedinac je uvek sam, na početku i na kraju pesme. Ne znam šta to znači i strah me je da pitam."
Odlično rečeno. Kao čovek kome je "Angel" omiljena pesma svih vremena (ičija ikada) mogu samo zdušno da potvrdim ovu konstataciju. Opirao sam se porivu da kupim novi album ali posle ove recenzije mislim da ću mu pružiti šansu...
-
kibuki (gost)
| 28.02.2010. 18.00.14
Nikad nisam bio njihov fan, ni dan-danas mi nije jasno šta ljudi vide u Teardrop, koncert na exit-u mi je bio dosadnjikav, a onda... Heligoland. Album ne skidam s plejera otkad se pojavio, a sa svakim preslušavanjem otkrivam neki novi momenat. Po meni su napravili remek-delo.
-
nabuko (gost)
| 01.03.2010. 15.27.55
Nikad nisam bio njihov fan, ni dan-danas mi nije jasno šta ljudi vide u Teardrop, koncert na exit-u mi je bio dosadnjikav, a onda... Heligoland. Album sam izgazio kucnim klompama cim sam preslušao, a sa svakom pozitivnom recenzijom otkrivam neki novi aspekat mizantropije u sebi. Po meni su napravili remek-delo.
-
bambayay (gost)
| 06.03.2010. 12.54.39
Na prvo slušanje album mi je bio prilčno dosadnjikav, ali kasnije... Odličan album, nekako je "tup". Četvrti minut u prvoj numeri, kako to moćno zvuči. Preporuka za svakoga!
-
mika (gost)
| 08.03.2010. 11.11.34
navukao sam se na album skrozzz! btw, drago mi je da jos neke osim mnene nije odusevljen Mezzanine-om!
-
ŠtaVamJe (gost)
| 16.02.2012. 07.07.29
Ne mogu da vjerujem da neko ovaj album smatra remek-djelom, i poredi ga sa veličinama kao što su Blue Lines i Mezzanine. Jedna, maks. dvije dobre pjesme, ostalo dosadno, blijedo i neupečatljivo. Pa bolji je 100th Window za klasu. Jedina odlična pjesma je Psyche, i to ne verzija sa albuma već sa Splitting the Atom EP-a-
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.