We Were Exploding Anyway

Ako nije još uvek prerano da se ćaska o tome ko je u protekloj deceniji pomerao granice u muzici, onda se ime 65daysofstatic svim boljim poznavaocima nameće kao neminovnost.

Debi šefildske četvorke The Fall of Math (2004) predstavio je moćnu simbiozu elektronike i u to vreme revitalizovanog math/post-rocka, u kojoj je do te mere sve  prštalo da ste imali osećaj kako se u vašoj sobi odigrava neka prirodna katastrofa. Bila je to instrumentalna muzika za one koji je ne podnose; nimalo zamorna i previše destruktivna (iako podjednako lepa) i oslobođena svih klišea da bi se uopšte mogla klasifikovati.

Jedini problem bio je slaba promocija van uskih barijera instrumentalnih purista, što je onemogućilo širu popularnost ploče u tom trenutku. Ipak, njene se draži i ovih dana otkrivaju, pa nije neobično da se u najvećim svetskim muzičkim magazinima i webzinovima sada naiđe na friške recenzije, koje su u isto vreme ispravljanje šestogodišnjeg propusta i priznanje umeća i vizionarstva.

Opterećeni saznanjem da možda nikada više neće tako bljesnuti Englezi su u narednim godinama igrali na sigurnu kartu i manje-više kreativno tapkali u mestu, svirali sa mnogim jakim imenima rock i electro scene i izdavali pregršt DVD i remiks izdanja. A onda je usledila (ne baš sasvim logična) turneja sa legendama The Cure na kojoj su 65 shvatili da njihov zvuk nailazi na odobravanje najraznolikije publike i da bi uz ozbiljnije reklamiranje i nešto pristupačniji album mogli da naprave bum na prilično statičnom muzičkom tržištu.

Rezultat je We Were Exploding Anyway, savršeno nazvana ploča koja u haos šezdesetpetice unosi plesnu dimenziju, čineći ga dodatno atraktivnim. Iako su raniji pokušaji deskripcije njihove muzike kao amalgam Squarepushera i Škota Mogwai ili sukob milozvučnosti američkih Explosions in the Sky i ludila Aphex Twina u mnogome bili pogrešni, oni su barem davali okvirnu predstavu o sadržajima prethodnika, dok je ovoga puta bilo kakva referenca uzaludna.

Doduše, Come To Me, jedan od dragulja sezone u kojem gostuje Robert Smith, pored toga što predstavlja ubedljivo najbolju numeru u kojoj je zapevao još od Friday I’m In Love, u delovima zvuči kao Bloc Party na steroidima.

I tu se bilo kakva sličnost sa poznatim završava. U udaljavanju od kompleksnih struktura i napetih krešenda zbog kojih im se olako prišivala post-rockerska etiketa i fokusiranju na elektronski bas i tribal ritam čija će efektnost dolaziti do izražaja na podijumima, 65DOS su kreirali izuzetno energični unikat, koji uprkos elektro anatomiji i dalje odiše njima svojstvenim organskim vajbom.

Jer, ne treba smetnuti s uma dve analogne stvari koje šefildsku četvorku od starta krase – hobotnicu za bubnjevima Roba Jonesa, koji je u stanju da sa lakoćom uživo reprodukuje studijski materijal, i prodorne gitarske rifove kojih se nisu odrekli i kakvih se ne bi postideli ni agresivniji bendovi koji daleko više petljaju s distorzijama.

Ako se svemu tome doda istančan osećaj za markantnu melodiju, postaje jasno da su 65daysofstatic ipak nešto više od samo još jednog bezuspelog pokušaja reanimacije post-rocka. We Were Exploding Anyway je njihov način da zvuče prijemčivo, ali ne na uštrb sonične dovitljivosti i inovativnosti.

Vreme će pokazati da li su Englezi u stanju da dopru do željenih visina, ali bez obzira na reakcije i posledice jasno je da su oni u startu trijumfovali, jer su napokon izašli iz senke impresivnog prvenca.

Audio:

• MySpace