Čak i ako su porcelanci, Brian Fallon ih je na nešto izlomio
“No other soul could love you
Like my rotten bones do”
Kolega Ninčić je ovoj četvorci iz Nju Džersija prognozirao veliki uspeh, puno lepih devojaka i neprospavanih noći, i ta nadanja su se obistinila. Da im beli zubi i dečački osmesi nisu tek tako dati, i da tetovaže nisu za džabe, nego da zasijaju na naslovnim stranama, pokazali su dani nakon, sada se to može reći spasonosnog albuma ’59 Sound.
Zdrava doza muzike koja teče na slavinu ko voda a deluje na dušu i mozak, bez mnogo bućkanja, kao alkohol, zapljusnula nas je i u ovoj rundi.
Za razliku od '59 Sound koji je prozujao venama vezujući se brzinom preko potrebnog hemoglobina, treći album možda nije ponovio ovaj prasak. Ali, u trenutku kad smo Killerse izgubili u pustinji popišane plastičnim pištoljima, kao i sve one ostale lepo obučene bendove što dođu da nas pokriju dok spavamo, The Gaslight Anthem i ovaj put stiže iz springstinovskog gladnog srca.
Možda većina pesama nije nastala iz mesta kao na prethodnom, već iz nekog malo većeg zaleta, ali udaraju na prava čvorišta razbijajući napetost, razoružavajući sistem od svakog cinizma, pronalazeći mesta u kojima smo svi jedno i svi isti, kao neki arhetipski kaktus koji naprosto de dopušta da ga makneš s njegovog mesta.
Za ovo je zaslužan otpadnički karakter koji The Gaslight Anthem puštaju u šmrkovima, prosto kao jutarnja smena komunalne službe koju čujete kroz prozor i po njoj, a ne po suncu, znate da je svanulo. Ova arhetipska naslaga u koju nisu umočili prste filozofi, ali je vazda prespava i noćna smena nebrojenih urbanih faca, koju znate samo vi i vaš balav jastuk, opevale su pesme poput otpadničke himne Orphans koja kaže „We were orphans before/We were ever the sons of these songs”.
Iako na trenutke deluje da se album kotrlja bez benzina, i pušta stare udice (a ovo najpre važi za pesme poput one The Diamond and the Church Street Choire u kojoj se prepoznaje neki ulični fotorobot navijen da u džinsu na uglu skuplja sitniš), veći deo puta vozi se s punim rezervoarom, tako da po strani, kao u filmskim hitovima iz 80-ih ostaju poštanski sandučići puni pisama starih ljubavi i lovatorskih priča, razneti bombama u param-parčad.
Autsajderska poetika koju gaji The Gaslight Anthem i na ovom albumu deluje kao da ju je neko spasao iz bezbroj puta opranih farmerki, pokupio iz iznajmljivanih soba umaklih stanara i zadržao umesto kapare. Pančlajnovi su na ivici da budu jeftini, kao da duše ovih momaka stalno vise na nekoj svadbarskoj motki i čekaju, izrešetane, da ih skine puška i propusti masu da izgazi i propije poslednju paru. Orkestar stalno nadire iz pozadine, dok Brian Fallon zadržava bujicu i mokar do pasa uporno zarezuje novu brazdu priče.
Da nije te odmerenosti, ali i da nije tog iskrenog žara sa kojim se peva o običnim stvarima, kojima se diže cena najprostijem životnom trenutku, The Gaslight Anthem ne bi bili tako bitni. Oni su brana izgrađena na najopasnijem mestu, rokerska okuka na kojoj može bezbedno da se pije najzdravija voda koju možda možemo da srknemo danas kad iz slavina, na domak ruke teku splačine i prodaju se flaširane svete vodice pobune i komplikacije.
Na ovoj ivici i na ovom izvoru susreću se pankeri i mejnstrimaši, i u raspravi o tome ima li Biran Fallon porcelance ili prave zube, naposletku se zapiju pa završe dobronamerno arlaučući na stihove poput onog podvučenog iz uvoda.
Ovako se danas peva samo uz narodnjake i navijačke pesme, i za tu pristupnicu uživanju, Petrolejkama još jednom treba skinuti kapu, a takvim zubima krunicu.
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
malisa (gost)
| 05.07.2010. 12.12.42
Ooo, sjajnog li benda!! Nazalost, Popboks je jedini medij kod nas koji obraca paznju na njih. Steta, jer su zaista jedan od najboljih rock bendova danas.
-
The '65 Sound (gost)
| 05.07.2010. 12.50.31
Po mom skromnom mišljenju PLOČA GODINE!!! Nema dalje.
-
Pera (gost)
| 05.07.2010. 16.11.21
Malo su previse poceli da lice na Springsteena. :( OK je da bude samo uticaj kao na The '59 Sounds, ali ovde je to ponekad previse. Ipak, slazem se i sa recenzijom i sa ocenom.
-
jako dobar tatoo (gost)
| 05.07.2010. 16.28.05
samo sto ga ne zavrsi?
jel ga mnogo boleo tatoo pa je stao pre nego sto ga je obojio?
-
M (gost)
| 05.07.2010. 16.58.10
Iznenadjujuce dosadan album lisen svake kreativnosti.
-
jako dobar bend (gost)
| 05.07.2010. 16.59.54
mada ja najvise volim prvi album!
i gde bre Killerse i GA u istoj recenici?!
-
... (gost)
| 05.07.2010. 18.15.58
sasvim dobro, priznajem.
-
plastikmen (gost)
| 05.07.2010. 19.18.09
ima jedno 123456789 ovakvih bendova
-
brus (gost)
| 06.07.2010. 00.19.35
evo, krenula studentarija da objasnjava kako ''nije originalno i kreativno''...
-
Ghostface Z-la (gost)
| 07.07.2010. 21.42.50
jbg, malo sam pristran sto se tice gazde i ovih momaka.
new jerusalem all day e'r'day.
-
Stefan (gost)
| 23.07.2010. 19.53.18
Najbolji rock bend u drugoj polovini decenije, bez premca. Ovaj album je za nijansu slabiji od prosla dva, ali i dalje odlican za ovo vrelo leto. :) I da, pesma se zove "The Diamond Church Street Choir" (bez and the)
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.