Na novom albumu Kenae su izgubili jedinu dosadašnju prepoznatljivost: da liče na U2 i Coldplay, a nemaju gitare. I dalje liče na U2... I Coldplay
Nisam gadljiva ni na MTV, ni na mejnstrim.
Keane su mi čak bili vrlo simpatični kada su se pre dve godine pojavili, kao pravi ružnjikavi
geekovi koji žmure dok pevaju i ne sviraju čak ni gitare. I uz sve to uspeli da se po emitovanosti i prodavanosti uvale u društvo namontiranih pop pevačica, lepuškastih pevača-plesača i hip hop zvezdica.
Udeo u uspehu
Hopes and Fears nesumljivo je imao i odličan tajming njegovog pojavljivanja: u pauzi između dva albuma
Coldplaya pridobili su dobar deo fanova Chrisa Martina, koji su pali na falset Toma Chaplina i njihovu prijemčivu melanholiju. Uz sve to
Hopes and Fears jeste pošten i iskren (
I’m getting old and I need something to rely on) mejnstrim album.
Dve godine kasnije stvari su se itekako promenile: Keane su u međuvremenu postali bend od kog se u komercijalnom smislu očekuje jako mnogo. Imajući u vidu i to da je britanska kritika prilično sklona da vas nakon hvalospeva (kojih je Hopes and Fears itekako nakupio) brže bolje pokopa, već kod sledećeg albuma nastao pod velikim pritiskom.
Prva stvar koju ćete primetiti već kod prvog singla Is It Any Wonder su gitare, i to gitare koje jako podsećaju na U2 (zanimljivo, kao i na poslednjem albumu Coldplay). Keane su, ubacivši gitare, odustali od jedine stvari po kojoj smo bez problema mogli da ih prepoznamo kada ih čujemo na radiju.
Produkcija je i dalje besprekorna, Chaplinovo pevanje takođe bez greške, Keane i dalje prave pesme koje nikome ne smetaju, ali sada su to pesme koje slabo kome mogu nešto da znače. A zato - kome uopšte i trebaju.
Na novom albumu ćete - osim arty sintisajzera koji su valjda tu da bi se dobio kakav takav kredibilitet, i par gitara koje su sporadično pojavljuju na pojedinim pesmama - imati prilike i da čujete kako bi
Pyramid Song Radioheada zvučala da se razvila na konvencionalniji način. Uvodni taktovi
Broken Toy, naime, previše podsećaju na
Pyramid Song da bi to bila slučajnost.
Čak i u retkim trenucima kada uspeju da vas potpuno uvuku u tugaljivu atmosferu svojih pesama, kao što je to slučaj sa najjednostavnijom i najlepšom Hamburg Song, stihovi poput „Don't wanna be the only one you know/I wanna be the place you call home“ vrlo brzo uspostave distancu.
Slušajući ovaj album, sve vreme se pitate zašto ste uopšte nekada voleli Keane. Naizgled se ništa nije promenilo, pesme su jednako pompezne i melanholične kao ranije, ali vama ipak nešto nedostaje. Lepo je što će Keane uz Coldplay i
Snow Patrol (i još nekolicinu bendova) biti predah između dva spota Christine Augilere, i što će ih samim tim većina tinejdžera koja odrasta na MTV-ju doživljavati kao alternativu ovim
glavnim izvođačima. Ali ja sam od Keane, iz sasvim ličnih razloga, očekivala više.
I još jednom: svaka čast za tajming! Kako stvari stoje, novo izdanje Coldplaya neće još dugo. Kada su Keane u pitanju, formula komercijalnog uspeha izgleda i nije tako teška...
Komentari
-
slusalac (gost)
| 06.11.2008. 15.42.31
nazalost, kriticari najcesce poslednji skapiraju
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.