Multinacionalni i multiinstrumentalni kvartet vrlo je eklektičan i inventivan, tako da je njihov stil prilično teško definisati: gitare nastranog pop senzibiliteta i dosta elemenata jazza. BBC ih je prošlog decembra uvrstio u top 10 mladih i nepoznatih izvođača koje u 2006. očekuje veliki prasak
“I've always wanted to do something that sounds like its own thing...and that was the thinking behind the line-up of this band, too - having a bunch of people who are all from completely different backgrounds, into completely different music, but also having a common ground where they all meet. It's really exciting when it works” – iz intervjuaa za
SoundsxpFyfe Anthony Dangerfield Hutchins je pasionirani posmatrač ptica i perjanica londonsko-birmingenske grupe
Guillemots (Njorke). U poslednje vreme lepo, jasno, često i asocijativno
govori & razmišlja za britansku muzičku štampu. Neočekivana nominacija debitantskog albuma
Through the Windowpane za Mercury Prize povod je za tako iznenadan rast popularnosti i strm uspon neobičnih Guillemotsa.
Ponekad je Fyfeu zaista teško stati na srce/rep. Pored šala na račun njegove šarenolike i štapom i kanapom okupljene ekipe muzičara, nesnalažljivi novinari - zaprepašćeni jednostavnim, nekonvencionalnim, pa i zrelim pristupom golobradog sagovornika - izleću s besmislicama tipa: “So would you see yourself as the UK’s answer to Arcade Fire for example”.
“…for example”: Fyfe sigurno neće sahraniti pola svoje familije da bi snimio naslednika neponovljivo snažne kanadske sage pod maleričnim imenom
Funeral(kako li će da zvuči sledeći album; ostaju li Win i Régine zajedno?). Vokalno- aranžmanske mini-erupcije gigantskih gestova i emocija su u prvoj liniji plod samoispitivanja i istraživanja vlastitog mikrokosmosa.
To je istovremeno i mesto gde se najlakše uspostavlja komunikacija sa širokom publikom. Iskustvo naglog, prisilnog, ničimizazvanog odrastanja i sazrevanja, mesto je gde ostaju i zauvek zapinju najlepša zvezdana sećanja i interplanetarna razočarenja. A ko takvu euforiju i takav bol još nije doživeo u životu?
Ono što Through The Windowpane izdvaja iz kolotečine aktuelne produkcije, plod je sinestetičkog grupnog i pojedinačnog pristupa oblikovanju melodija, njihove instrumentalne vulve, a potom i nepoštedne razgradnje ta dva elementa u beskonačni spektar boja i zvukova.
Poput vitraža sklopljenog u vremenski dug niz flashbackova,
Through The Windowpane nema nameru da podseća na loša iskustva novinskih naslova i dubioznosti diskusija okruglih kafanskih stolova. Čak i ako se na trenutak približi
opasnojzoni, to je više na način na koji se dete brine o igrački (
LittleBear), ili bolestan otac o svojoj porodici. Guillemotsi se brinu o temama koje svima predstavljaju nesaglediv teret sagledive svakodnevnice. Kako iz
gravitacione brige, preći u beztežinsku singularnost? Relativnost, ljubav i prolaznost - osnovni lajtmotivi - kriju se duboko u podsvesnom substratu ovoga dela, ali „i svakog poživljenog dana“.
Pomalo drsko, bezobrazno, šarmantno, dve možda čak i ključne kompozicije pod imenom Trains To Brasil i Made-Up Love Song #43, iako dobro poznate sa ranijih izdanja, Guillemotsi uvrštavaju i na ovaj album. Da li je to učinjeno kao ustupak diskografskoj kući, ili iz želje da se zaokruži jedan period u istoriji grupe – neodumica ostaje.
Najupečatljivija veza između poznatog i novog, premijernog materijala je Fyfeova neponovljiva interpretacija, glas posle koga će nekome verovatno da zastane dah, a možda i da napravi grešku u koracima (dah). To je možda bio i glavni motiv da ga još kao 16-godišnjaka, sa njegovim prvobitnim bendom karakterističnog imena Senseless Prayer, na talasima demobendovskih snova ugosti neprežaljivi John Peel.
Iako ih je teško locirati na radaru muzičkih podvrsta i stilske flore i faune, Guillemotsi nijednog trenutka nemaju nameru da omalovažavaju i obezvređuju tekovine slavom ovenčane pop revolucije/historije. Fyfe (polu)svesno održava kontakt sa: croonerskim
Scottom Walkerom,
Björk (njenu numeru
Who is it Guillemotsi su poput dimnog signala, publici odaslali na jednom od svojih brojnih singlova)
, Burtom Bacharachom, Tomom Jobimom, Jaccques Brellom, Jimmyjem Webom, Jeffom Buckleyem
... pa i
Rufusom Wainwrightom čiji su auditorijum s velikim uspehom zagrejavali tokom evropskog dela turneje.
Basistkinja
Aristazabal Hawkes, i pored akademskog sviračkog obrazovanja, kaže da se podjednako dobro snalazi u elektronskoj, pop, jazz, kao i svim ostalim muzičkim pravcima. Brazilski gitarista MC Lord Magrao se osim za nazive pojedinih pesama, šarenim ritmičkim bravurama, u duetu sa Greigom Stewartom na bubnjevim, brine za dinamiku i punu paru neumornog pogona. Ponekad Fyfe podeli zvečke, razne zvučne igračke slušaocima, da tako i sami, neobičnim zvukovima odenu neke pesme u nova odela.
Pesme We are here i Trains to Brazil, eskapističke mini-rukoveti, pevaju u slavu neizvesne, neponovljive, magije ljudske egzistencije. Revijalistički iskonstruisana, nedvosmislena, skoro 12-minutna SaoPaolo (…sometimes I could cry...), ne odaje utisak da po njoj p-lutaju plastična, neproživljena i lažna osećanja. Pored ljubavi prema cvrkutu ptica, Fyfe ovde pokazuje sklonosti maestralnim kaskadama, po kojima se opasno približava strogo čuvanim granicama klasične i namenske-filmske muzike.
Bird Song, u vapaju za neprekidnim kontinuitetom s prirodom i iskonskim vrednostima, pokazuje iskrenu želju da se sačuva fluid i fundament neophodan u daljem kvalitativnom usponu i karijeri.
Mnogi bendovi posle debitantskog albuma neretko podležu psihološkom pritisku, prevelikim očekivanjima i iluziji slave. Prvi objavljeni snimci u sebi kriju decenijama skupljana iskustva, dok naslednici nastali na turnejama, u studiju, u hodu, na mestima kojima nedostaju magija i neponovljiva dinamika prethodnog života, često pate od nedostatka sadržaja ili autentičnosti.
Pored briljantnih minijatura i neočekivanih stilističkih rešenja, članovi ovog benda pokazuju svoje grupne kvalitete i zrelost tamo gde je to ponekad najteže. To su, pre svih, vremenski duže i kompleksnije romansirane pesme laganog tempa. Barokno psihodelična, zanosno cijukava i škriputava If The World Ends, poput epske Over The Stairs sa prethodnog EP-a From The Cliffs, svaki put vas odvede na neko drugo mesto. Ponekad ostanete da visite u vazduhu, vraćate pesmu na početak, nastavljate putovanje.
Bez obzira što su snimili vlastitu verziju The Streets anti-klasik-proto-bombastika
Never been to church, Guillemots nam ipak daju nadu da će, ako ne oni - onda neko drugi, jednog dana da se pomole za sve nas i da snime prvi-beli-evropski
What’s Going On. Na nama je samo da se i mi sami (po)molimo za sudbinu Guillemotsa, i da takvih i sličnih bendova bude više u budućnosti. Ekscentričnim Dexys Midnight Runnersima su se već ovim delom, opasno približili.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.