Suptilni kalifornijski krljači
Neurosis dali bi se opisati kao proto-post-metal bend. Karijeru su započeli još sredinom 80-ih, lagano usmeravajući svoju kombinaciju metal izraza i HC/punk svetonazora ka atmosferičnom, naizgled mahnitom zvučnom slikarstvu koje svoje korene ima u gustom zvuku potcenjenih ranih Black Sabbath, a čije moguće krajnosti istražuju Isis,
Earth, Boris...
Članovima grupe nisu strana ni sasvim avangardna stremljenja, za čije ispunjenje koriste side projekat
Tribes of Neurot (kada sviraju gitare, onda su Neurosis, a kada sviraju npr. insekte, onda su Tribes of Neurot).
Given to the Rising je već peti uzastopni album Neurosis čiju produkciju (ili, kako on to skromno voli da kaže, snimanje) potpisuje Steve Albini. Albinijev hiperrealistički studijski pristup većini metal bendova ne bi odgovarao, ali u slučaju Neurosis ova saradnja je pun pogodak. Silina zvuka Neurosis, kako u oračkim deonicama, tako i u melodičnim zatišjima, dovoljno je suštastvena da joj nikakvo studijsko lickanje nije potrebno.
Given to the Rising zbog takvog studijskog tretmana – ili odsustva tretmana – ne zvuče suvo i sirovo, već naprosto golo i neposredno, što zamamnu paradoksalnost nežnosti njihovog krljanja i urlanja čini još lepšom.
Sam naziv benda, kao i rogati omot albuma, lako mogu izazvati očekivanje prilično opresivne negativnosti. Energija grupe, međutim, beskrajno je pozitivna. Neurosis idu puno dalje od pukog konstatovanja mraka, i na trenutke gotovo dosežu katarzu... Gotovo. Ona, naravno, uvek izmiče - baš kao u životu.
A Given to the Rising ima puno više veze sa životom nego sa bilo čim drugim. Običnim, svakodnevnim životom. Kredo albuma je citat Jacka Londona koji se završava rečima: „Neću traćiti svoje dane pokušavajući da ih produžim. Iskoristiću svoje vreme.“
Suština ovog albuma, i poetike benda uopšte, predivno je sažeta u par trenutaka numere
To the Wind. Nakon prekrasne
mogwaijevske nebeske teme, naizgled iznebuha, kreće teško rokanje i
ruljajući vokal koji veli „I saw God in death through you...“ Pažljivije slušanje, međutim, otkriva značaj najave ovog surovog (pre)loma. Neposredno pred obrušavanje teškogitarske lavine na predele uljuljkane melodičnom repeticijom, začuje se nešto između uzdaha i ropca. Veoma uznemirujući zvuk, nema šta, ali nesumnjivo ljudski.
„Radije ću biti pepeo nego prah“, kaže Jack London na početku pomenutog citata. Deluje poznato? Neurosis, Kurt Cobain,
Neil Young, Jack London... To nije zatvoreni krug, to je niz koji seže duboko u prošlost: niz ljudi kojima grmljavina ne para uši.
Given to the Rising nije izlet u svet mašte, niti larpularistička pohvala morbidnosti koja za svoje tanko pokriće koristi nekakav slobodno lebdeći angst ili mizantropiju koja se predstavlja kao pobuna, a zapravo je odraz defetizma. Ovaj album je o biti ovde sada, i o svemu što takva egzistencija podrazumeva.
Shodno tome, nemoguće je odrediti da li su pesme na njemu teže ili lepše.
Komentari
-
Buried At Sea (gost)
| 20.06.2009. 20.11.46
Krljači ? Ima li gde neki drugi epitet da se iskopa.
I zašto samo sedam kao ocena?
-
Pole (gost)
| 22.05.2010. 08.34.38
Sramno je da ovakav album ima samo jedan koment.
Zato ja dodajem drugi :)
Savrsen album!
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.