13 zlatnih hitova

Sve to već zvuči dovoljno intrigantno, iako je seksualnu radoznalost bolje upražnjavati na drugačiji način nego slušanjem albuma. Međutim, ovde je reč pre svega o provokaciji, odnosno vrsti zabave koja želi da šokira konzervativan deo javnosti.

O tome da je provokacija namenjena široj publici i mas medijima, gde će se najbolje upecati potencijalne žrtve, govori i zvuk benda koji, koliko god da se oslanja na industrial, hrabro osvaja nove prostore za sam žanr.

Paranoični, opsesivni i manijakalni, One Piece Puzzle (pobednici Art&Music festivala 2006. godine) od početka do kraja debija insistiraju na hiperhedonističkom autodestruktivnom ne-postoji-sutra stavu i besvesnosti koja je na neki način karikatura rokenrol načina života.

U pesmama se ne spominju smrt, overdose ili mamurluk, nego se svesno idealizuje mit, čijim naglašavanjem se krilatica sex, drugs and rock’n’roll preokreće u apsurdnu parodiju. Sve to je još bizarnije ako se ima na umu da pevačica Ratke Rural (kakvo ime!), zvuči kao grubi muškarac.    

Tekstovi su često svedeni na nekoliko reči koje se ponavljaju kao mantra, na primer u Želim biti seljak veseljak („Neću stat!“), ili su poput brojalice, kao u Tuć tuđu babu. Pribegava se i oštrim kontrastima – u pesmi Derem! Rokam! Guzim!, nakon suptilne muzičke teme i stiha „svakoga dana u svakom pogledu sve više ...“ dolazi eksplozivni refren i urlanje „Derem! Rokam! Guzim! ... Razvaljujem! Sebe! Sve!“. Ova pesma predstavlja svojevrsnu odu autodestrukciji, zbog čega je HTV izvesno vreme bojkotovao spot.

U tom stilu je i LSD, hard rok tema u slavu istoimene droge, jedine dovoljno jake da zadovolji junaka pesme. Posebno su upečatljive seksualne doskočice kojih ima po čitavom albumu, kao na primer: „mi bi se sad jebali – pitanje je s kim“, „ne jebi bez kurca“, „vijagru u hostije”, „kurac je karta u jednom smeru“, itd.

Muzički, album dosledno sprovodi spajanje industriala i drugih teških žanrova sa prijemčivošću i melodičnošću čistog popa. Iako teške i dominantne, gitare ostaju dobro ukroćene i nikad ne potoskuju druge instrumente ili glas u drugi plan. Semplovi i razne mašine su intelignetno primenjene. Ponekad su ubačene da bi bojile zvuk iz pozadine ili da bi iznenadile, dok ima i momenata kada dominiraju, stvarajući napetu atmosferu.

Na albumu se nalaze pesme u rasponu od vrlo brzih i frenetičnih, do manje fokusiranih i psihodeličnih tema. Takvom utisku doprinose elektro minijatura Žnjiha kao i polusatna Neću stat koja zatvara album, i koja sve vreme ponavlja isti sempl demonstrirajući i na taj način doslednost benda.

OPP nisu toliko radikalni kako to na prvo slušanje može delovati.Tvrd i mračan zvuk prilagođon je tako da bude prijemčiviji, dok je eksplicitan sadržaj tekstova na mangupski način zabavan. U slučaju OPP-a imamo, dakle, radikalnost koja ne probija granice na način na koji su to nekad radili, na primer, Butthole Surfers.

Sa druge strane, pop potencijal koji mami, i generalno dobra svirka uz evociranje starijih lokalnih duhova poput Let 3 ili Gori Ussi Winnetou čini debi OPP-a izdanjem na koje treba obratiti pažnju.

Audio:

• MySpace