(Matador)
Indie božanstva iz Nju Džersija nastavljaju misiju igranja za raju a ne na rezultat. A rezultat je onda očekivan: iz keca u kec
Od svih nategnutih poređenja Beograda s Njujorkom najsmešnija su mi uvek bila ona koja su u istoj rečenici spominjala muzičke scene dva grada. U redu, verujem da je atmosfera u Beogradu 80-ih godina bila izuzetno uzbudljiva, i svi mi koji smo to iz objektivnih razloga propustili mogli smo makar tračak toga da osetimo na izložbi Goranke Matić ako već ne i preslušavanjem novotalasne diskografije, ali ipak...
A eto, uhvatio sam sebe ovih dana kako gradom šetam bez mp3 plejera, i od sve muzike ovog sveta najviše sam u sebi pevušio nekoliko pesama s novog albuma njujorškog trija Yo La Tengo Popular Songs. Ima tu nekog vraga, pomislio sam posmatrajući ulice koje su negde toliko zapuštene da se doslovno raspadaju, a samo nekoliko metara dalje izgledaju kao neki niskobudžetni Wall Street, dok na sledećem ćošku čuči najslađa pekarica iz recimo 1913, s kiflama sa sirom i maslinama zbog kojih mi nije teško da menjam dva prevoza.
Takav je i album Popular Songs: na nekim mestima se raspada u buci i besu, na drugim je upeglan do savršenstva, a između su rasuti pop biseri koji vas miluju kao najmekša ruka.
Svega toga ima već u otvarajućoj pesmi Here to Fall, čiji stihovi imaju snagu proglasa i koje Ira Kaplan ponavalja kao mantru, ubacujući usput neodoljive funky momente koji kao su iskočili iz nekog Blaxploitation soundtracka: „I know you’re worried/ I’m worried too/ But if you’re ready/ I’m here to fall with you“. Pošto sam već u prvim pasusima potrošio dozvoljenu dozu sentimentalnosti u jednoj iole pristojnoj recenziji, ovde ću samo reći da ovim stihovima nemam šta da dodam, iz prostog razloga što ne želim da ih opoganim bilo kakvim kvazimudrovanjem.
Čudno je to s YLT: nije to muzika za rutave uši (T. Pančić), nego za pažljivo, meraklijsko slušanje, ali nije ni pretenciozna, učenjačka papazjanija, kako bi morala delovati svakome ko je o njima nešto čitao ali ih nije i slušao.
S time se i oni poigravaju u pesmi Periodically Triple or Double, koju Kaplan počinje stihovima zbog kojih bi ga svaki pošten zeldi rado premlatio (Śa ti meni Prüst): „Never read Proust/ Seems a little too long/ Never used a hammer/ Without somehow using it wrong/ I’ve got time on my hands/ That I can’t wash off“. Naravno, i ovde su ubacili motaunovske funky fazone, just for the fun.
Generalno, jedan od glavnih utisaka slušanja novog albuma YLT je da oni zaista uživaju u pravljenju muzike, pa deluju kao matorci koji nakon 25 godina (a toliko traju!) igraju fudbal na goliće, srećni da srećniji ne mogu biti. Da im ime ne potiče iz bejzbola (¡Yo la tengo! na španskom znači otprilike „Moja je!“, a uzvik je koristio igrač Njujork Metsa Richie Ashburn koji je tako komunicirao sa saigračem Eliom Chacónom, koji nije govorio reč engleskog) rekao bih i da je pravilo fudbalsko: Srce na teren.
Eh, kad bismo se svi malo više pridržavali tog pravila, a ne samo Marko Pantelić (čak i kao stručni konsultant)...
Zato pesme YLT ni ovog puta nisu previše eksperimentalne (By Two’s, The Fireside), previše sanjarske (I’m on My Way, When It’s Dark), mišićave (Nothing to Hide), preduge (And the Glitter is Gone – trajanje 15:54) ili jednostavno previše prokleto savršene (If It’s True)...
Kada neko tako ubedljivo a lako spaja nasleđe Velvet Undergrounda, Sonic Youtha i Kinksa u godini 2009, onda i mi koji tu muziku nismo slušali u real timeu dobijamo direktan link. Možda je zato čak i meni palo na pamet ono najčešće tako tugaljivo poređenje između NY-a i BG-a.
Nije mi, recimo, teško da zamislim neku devojčicu koja se u pola četiri ujutro po kiši sama vraća s Indiego večeri u Šipražju, i zastaje ispred češke ambasade gledajući razglednice iz Praga, dok joj s iPoda ide umilni glas Jamesa McNewa i pesma I’m on My Way. Prizor je arhetipski.
Kad već tekst završavam sasvim u maniru filma Skoro sasvim obična priča (u kojem ima više pesama YLT nego skalpova esesovaca u Prokletnicima), evo prilike da sentimentalnost dignem na sledeći nivo:
To što sam slomio dvojku, nabacio bar pet kila i što mi nije-važno-ko ne piše već danima nije više tako važno. Pustim If It’s True i stvari dođu na svoje mesto. Eto. Srce na papir.
Povezano:
Audio:
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
slazem se... (gost)
| 12.09.2009. 11.43.15
...jedino sa onim delom gde se pominje kec.
-
Olovka u srce (gost)
| 12.09.2009. 11.50.17
A tšto da tpiše netko drugji il tretji, kad ti to momtje fenomenalno raditš!
-
gnomo (gost)
| 12.09.2009. 12.42.22
prokleto savrsen album
-
Olja (gost)
| 12.09.2009. 13.01.45
Haha! Otkud ovo sa devojcicom ispred Ceske ambasade? haha!
Yo la tengo! na španskom znači otprilike „Moja je!“
Sjajno. :)
-
khm (gost)
| 12.09.2009. 15.58.07
album je dobar. recenzija nema veze sa albumom, al mozda nekom moze da bude simpaticna.
-
Tvoja je (gost)
| 12.09.2009. 16.30.10
Sam Olimp precenjenih bendova.
-
Stroncijum (gost)
| 12.09.2009. 21.42.23
Sjajan album, na nivou "I am not afraid of you and I...", ali i ispod ere pre 2000te, inace po meni recenzija previse zasecerena i u isforsiranom maniru "moram da zvucim sto kool-skije i ljupkije danasnjim indie klincima".. ali boze moj.. pozdrav fanovima.
-
digitronen (gost)
| 13.09.2009. 10.51.33
ovaj recenzent mi se davno zamerio svojim "zanimljivim" pisanjem, a sada nastavlja da gazi moju napacenju dusu.
btw. iz dana u dan
-
@tvoja je (gost)
| 13.09.2009. 13.55.59
pod pisujem. dokaz kako jedan dobrodusan i nepretenciozan bend uniste pretenciozni fanovi.
4/10.
-
hm (gost)
| 13.09.2009. 14.33.41
a sta je lose u pretenzijama?
otkad je to greh?
i kako pretenciozni fanovi unistavaju nepretenciozni bend?
-
ja (gost)
| 13.09.2009. 14.37.05
predugacak album
-
@autor recenzije (gost)
| 13.09.2009. 15.06.26
ma pusti budale, super tekst
-
Novak Grozni (gost)
| 14.09.2009. 01.06.17
skoro savršena recenzija nesavršenog albuma (zadnje 2-3 numere su predugačke u svojoj nepretencioznosti)...Zanimljivo je, međutim, u kojoj mjeri jedan DRAŽESTAN, INVENTIVAN, INTELIGENTAN I ZAOKRUŽEN tekst nailazi na odbojnost...A svi pobrojani pridjevi odnose se i na YO LA TENGO, najdragocjeniji bend u (univerzalnom) Univerzumu...
-
@Novak Grozni (gost)
| 14.09.2009. 12.54.53
hihihi, animal collective humor. beskrajno duhovito.
-
Entoni Indjijski (gost)
| 15.10.2009. 14.37.26
Izuzetno losa recenzija inace odlicnog albuma. Mane zeve.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.