U velikom stilu, na mala vrata

Naslov originala: Don't be Afraid of the Dark
Scenario: Guillermo del Toro, Matthew Robbins, Nigel MacKeand
Uloge: Katie Holmes, Guy Pearce, Bailee Madison
Trajanje: 102 min
Proizvodnja: SAD, 2010.

Guillermo del Toro je reditelj filmova koje možemo svrstati u art – horor (Đavolja kičma, Panov lavirint). Po sredi su politički angažovani horori, naglašene stilske i intelektualne pretencioznosti. Ali, u ulozi producenta, Del Toro, očigledno u želji da uštedi novac, raspoređuje energiju na mnogo svedeniji način. Nešto je slično i sa Lucom Bessonom, rediteljem koji naglo suzbije intezitet svoje pretencioznosti svaki put kada se nađe u ulozi producenta.

Ne plaši se mraka (rimejk američkog TV filma iz sedamdesetih), reditelja debitanta Troya Nixeya savršen je primer konvecionalnog pristupa žanru. Devojčica se useljava u kuću zaposednutu monstrumima koji žele da je prisvoje i odvedu u svoj podzemni svet. Niko joj na pomen ove priče ne veruje, sem maćehe, koja će se žrtvovati da bi spasila pastorku, ali i svog konzervativnog supruga, koji će do poslednjeg trenutka svoje gordosti odbiti da poveruje u postojanje natprirodnih sila.

Hitchcock je jednom rekao - ako snimite scenu u kojoj porodica jede nedeljni ručak, ništa vam u tome neće biti posebno uzbudljivo. Ali, ako insertujete kadar u kojem je tempirana bomba ispod stola, spremna da eksplodira u narednih par minuta, ista slika nedeljnog ručka će se pretvoriti u suprotnost od svog prvobitnog značenja. Film Ne plaši se mraka predstavlja sjajan recept za Hitchockov nedeljni ručak.

Po tom receptu, dramski zaplet služi da preobrazi značenje osnovnih civilizacijskih i građanskih slika, a to je cilj mnogih umetnika, koji, poput Hitchocka, nisu vaspitani u umetničkim familijama. Takvi kreativni slučajevi, naoružani psihologijom „ružnog pačeta“, ne žele ništa drugo sem da ponize sve „racionalne“ porodične autoritete koji su pod alibijem gospodskog morala, sakrili svoj gospodarski motiv i karakter. Taj osvetnički cilj neshvaćenog umetnika (ludog naučnika, tajanstvenog revolveraša), razapetog između porodice koja ga ne razume i društva koje ga se plaši, predstavlja narativnu osnovu većine filmova srednjih budžeta; naivnih u viziji, detinjastih u imaginaciji, sujevernih u zapletu, uštogljenih u režiji, bibliotekarskih u fotografiji. To su estetske osnove filmova B produkcije, pojma koji je nastao još tridesetih godina ovog veka da bi označio uvodni vestern prilikom dvostrukih projekcija (double feature) u američkim predratnim bioskopima. B film je zahvaljujući produkciji Hammer u Britaniji i American internationalu u SAD premestio svoj žanrovski fokus na horor i SF i uzvratio udarac tokom šezdesetih i sedamdesetih kada je i snimljena originalna TV verzija Don't be Afraid of the Dark (1973). Do kraja osamdesetih, sve što podrazumevamo pod B estetikom potpuno će se preseliti u televizijski i serijski program.

U novom veku, posle artističnih parodiranja na ovu tradiciju filmske istorije (od strane retroaktivnih Tarantina i Rodrigueza), klasični B film se vraća u  bioskope, u velikom stilu a na mala vrata, kako je i suđeno svim vidovitim investitorima u budućnost. Jer šta je suština jeftinih filmova, koji žele da na siguran način dođu do novca za nastavak? Da uspostave ekonomiju svojih produkcijskih kanona, tj. da ne budu previše jeftini zbog straha od nekomunikativnosti, a takođe da ne budu previše skupi zbog rizika od bankrota. Autorski timovi na ovakvim snimanjima, zbog ograničenih finansijskih mogućnosti, sprečeni su da se razmahnu u prostoru, vremenu i materijalu. Baš zbog te uštogljenosti i vizuelne osiromašenosti B - filmovi počivaju na čvrstoj scenarističkoj podlozi. Da bi se snimalo brzo i jeftino, scenario se ne menja kad god to reditelju pada na pamet, već sve ostaje onako kako se producent dogovorio sa scenaristom. Zapravo, svi naivni, kič i „trash“ filmovi sa druge strane filmske istorije baš zbog svog siromaštva u istraživanju filmskog jezika, pripadaju literararnoj (dramskoj) osnovi filma. To su filmovi koji se pre svega čitaju, pa tek onda gledaju.

B- film je pokretna slika literature. Ovi filmovi su osuđeni na potcenjenost u vremenu svoje distribucije, ali i na naknadni akademizam u svom budućem statusu. Ovi filmovi, u trenutku premijere, nikad ne deluju kao da su snimljeni za intelektualce, ali kada „Alfa“ matorci iskoriste sve izgovore svog društvenog autoriteta, „Beta“ klinci će okrenuti ploču i prizvati duh Hamletovog oca promenom njegovog istorijskog statusa. Drugim rečima, u Ne plaši se mraka napušteni duhovi starije generacije (monstrumi) dolaze po decu srećnijih rivala iz svoje mladosti (roditelja). B filmovi poručuju da je sudbina zaboravljenih generacijskih heroja da kada ostare, baš oni postanu duhovno utočište za generaciju iz dečije sobe („We have come for your children“).

Ne plaši se mraka je film u kojem ne igra scijentistička zvezda Tom Cruise, već njegova manje poznata ali talentovanija supruga Katie Holmes, dok većinu ostale glumačke ekipe čine autralijski zemljaci njegove bivše žene Nicol Kidman, takođe malo manje poznati. Ovaj duhoviti agencijski trik, samo na prvi pogled deluje slučajno. On nam poručuje da ne potcenjujemo bogatstvo drugoligaša, jer kada razmažene zvezde uplašeno pobegnu iz mraka, tada ćemo videti da ono što je za njih bila kratkovidost, za B produkciju je - dalekovidost. Kada nas samozvani vladari ostave u mračnom podrumu njihove podsvesti, stavićemo naočare i otkriti da su se sve vreme plašili samo hodnika univerzitetske biblioteke. Sturm und Drang.