(EMI/Dallas)
Coldplay se na četvrtom albumu, očekivanoj slamci spasa ostrvske industrije, našao u elitnom društvu Eugènea Delacroixa i Briana Enoa
Nakon uspeha albuma X&Y (2005) i gigantske svetske turneje, Coldplay (Chris Martin, Jonny Buckland, Guy Berryman i Will Champion) su odlučili da naprave pauzu na neodređeno vreme.
Početkom prošle godine pojavila se vest da će pionir ambijentalne muzike Brian Eno producirati novo izdanje Coldplaya. Upravo je on albumom The Joshua Tree (1987) napravio U2 gigabendom, što vezu sa Coldplayom čini očiglednom. Naime, od megauspeha albuma A Rush Of Blood To The Head (2002) Coldplay konstantno porede s Bonom & dečacima, a kako su otvorena zalaganja Chrisa Martina za maketradefair.com postajala sve veća, strah da bi upravo on mogao da postane Bonov pobratim po političkim aktivnostima sve se više širio među fanovima.
Na sreću, Brian Eno je već jednom sarađivao sa Coldplayom i rezultat je bio interesantan, u svakom slučaju jednako eksperimentalan u poređenju sa snimcima irskog benda iz perioda albuma Zooropa. Eno je u pesmi Low na X&Y svirao i semplovao gitare, vraćao ih unazad i mešao sa sintisajzerima, dajući pesmi tako dodatnu dimenziju širine.
Prvi singl Violet Hill, koji je premijerno mogao da se downloaduje na sajtu benda, zvonkim klavirom i vokalom podseća na zvuk sa A Rush Of Blood To The Head. Gitarski rif u strofi donosi dimamiku, dok u završnici trijumfuje intiman vokal Chrisa Martina. Drugi singl, naslovna numera Viva La Vida, živahnog je ritma iako je potpuno lišena doboša. Ovde se već oseća snažno prisustvo Briana Enoa.
Novina koju VLVODAAHF donosi ogleda se pre svega u samo naizgled neupadljivim detaljima. U turobnoj otvarajućoj Cemeteries Of London mogu se čuti handclapovi spojeni sa akustičnom gitarom. Lost! je melanholično vedri Coldplay, sa teškim basom nekarakterističnim za bend. U Yes Martin peva baritonom umesto uobičajenim falsetom, dok orijentalne harmonije predvode gudači. U aranžmanima se često javljaju neparni ritmovi.
Chinese Sleep Chant donosi shoegaze zvuk i vraća u kadar zaboravljeni Slowdive vokalom obojenim reverbima i povučenim dublje u matricu, što je takođe nekarakteristično za dosadašnji zvuk grupe. Strawberry Swing ima country šmek sa enoovskim loopovima.
Coldplay imaju dovoljno samopouzdanja da bez straha od gubljenja identiteta posegnu za bogatim pop nasleđem. Numera 42 evocira Lennonovu Imagine, dok gudači kao da su isplivali iz pesme Nicka Drakea u novomilenijumskoj produkciji. Lovers In Japan je potencijalni treći singl, sa gitarom koja se rasipa u pozadini i pokazuje da deo zasluga za uspeh With Or Without You svakako pripada Enou.
Death And All His Friends zatvara album i jedna je od najlepših pesama u karijeri benda. Ova klavirska balada predstavlja veliko finale sa skrivenom minijaturom The Escapist (napisana za istoimeni britanski triler) koja šarmantno vuče na Sigur Ros.
Svesna pretencioznost ogleda se već na omotu, na kom je naslovom unakažena slika Sloboda predvodi narod francuskog romantičara Eugènea Delacroixa. Motive za ovakvo rešenje možda treba tražiti u činjenici da se delo francuskog romantičara smatra prvom slikom koja iskazuje jasan politički stav, što se dalje može povezati sa angažovanošću benda i njegovim političkim zalaganjima.
Violet Hill
Na VLVODAAHF Coldplay definitivno zvuče najzrelije do sada. S druge strane, on nema planetarne hitove poput Yellow, Clocks, In My Place, The Scientist ili Fix You. Zlonamerni bi rekli da pretencioznost upravo i služi da zamaskira nedostatak velikog hita, ali snaga albuma zapravo leži u ravnomernom toku čiji kvalitet ne opada i iz kog stalno izviru zanimljiva autorska i producentska rešenja.
Brian Eno je doneo široku produkciju – svemirsku, tačnije – ali je istovremeno uspeo da zadrži intimnu atmosferu. To Viva La Vida čini odličnim albumom, dostojnim benda koji pretenduje ostanak u istoriji. Na njemu je zadržan prepoznatljiv pop senzibilitet Coldplaya, koji je obogaćen jedinstvenom eteričnom atmosferom.
NAPOMENA:
Komentari ne odražavaju stav redakcije Popboksa već je ono što je u njima napisano isključivo stav autora komentara.
Da bi vaš komentar bio objavljen potrebno je da bude vezan za sadržinu teksta, odnosno da predstavlja mišljenje o objavljenom tekstu.
Nećemo objavljivati uvredljive, nepristojne i netolerantne komentare, kao ni one čijim bi se objavljivanjem prekršio Zakon o javnom informisanju.
Ukoliko nam u komentaru ukažete na činjeničnu, gramatičku, slovnu, tehničku i sl. grešku, bićemo vam zahvalni i prosledićemo informaciju odgovornima u redakciji, ali taj komentar nećemo objaviti.
Komentare koji se tiču uređivačke politike nećemo objavljivati, sve predloge (i zamerke, pohvale...) koje imate možete nam poslati e-mailom.
Komentari
-
Jurica (gost)
| 14.06.2008. 15.19.47
Alo, recenzent - ne reče ti nama ništa o Brajanu Inou??? Nema veze kakav je album autorski....
-
Nikola (gost)
| 14.06.2008. 16.02.05
Odlična recenzija. Eno je dao super dinamiku i atmosferu albuma, nisam siguran koliko bi album bio ovako dobro odrađen da nije bilo njega. Sigurno u top 10 ove godine.
-
zbilja (gost)
| 14.06.2008. 16.18.45
Odlicna recenzija.
(Brian Eno je car)
-
bezbedonosni razlozi (gost)
| 14.06.2008. 23.58.31
Konacno neko da kaze deo istine o U2, po nekima Eno treba njima da zahvaljuje na karijeri.
-
Goran (gost)
| 15.06.2008. 14.48.10
U2 nisu postali U2 zato sto su imali dobrog producenta, nego dobre pesme. Nisu ni Bitlsi imali Eno-a, pa su postali to sto jesu. Kada gledamo Coldplay, to na neki nacin i jeste plagijat U2-a (mnogi ce me sad napljuvati zbog ove recenice). Lovers In Japan je 1:1 ' Where The Street Have No Name'. Naravno, nemam nista protiv Coldplay-a. Imaju odlican album i sugurno cu ih gledati u Pesti 23.septembra. Jedina zamerka za ovaj album jeste koketiranje sa drugim muzickim stilovima i prilagodjavanje pesama sirokim narodnim masama. Malo Azije, malo Irske.. samo jos reggae+dub fale i bilo bi bas za svakog po nesto. Album je odlican, ali po meni 6. Nije bas 'istorijski' album. Ne. Obican je. Losiji je u svakom slucaju od predhodnog.
-
Nikola (gost)
| 16.06.2008. 21.45.56
Uvek je Eno uspevao da izvuce novu umetnicku dimenziju iz ljudi sa kojima je saradjivao. To najbolje znaju Fripp, Bowie, Talking Heads, Byrn, U2, a sada to vide i Coldplay. Njegova je zasluga sto su snimili album bolji od svih prethodnih.
-
Marko (gost)
| 17.06.2008. 14.32.15
Sinoc bio koncert,bbc prenosio, to je to,zvali mi to kako god,fenomen coldplay je zavladao,kako bi oni to rekli singalongs, bilo je pevanja,plakanja,smeha ,eto najveci live sastav.naravno da nisu nista revolucionarno ali pogledajte druge umetnosti i naci cete samo kopije i varijacije na temu,coldplay zna da napravi melodicne pesme,ponekad sa suvise pretencioznim tekstovima,ponekad i jako dobrim,i uvek za malo,jako malo se izvuku iz mainstream-a
-
dule (gost)
| 17.06.2008. 17.43.35
ko je propustio prenos certa na bbc-u, pa mu je sad krivo ;) :
http://www.newmixes.com/coldplay-live_at_brixton_academy_london-sat-06-16-2008.html
-
IWO ANDRIC (gost)
| 22.06.2008. 14.59.29
jeste li vi ljudi slusali Supergrass, ili The Killers, a? Maximo Park itd, to su majstorcine.
-
IWO ANDRIC (gost)
| 22.06.2008. 15.01.33
Brajan Ino se dokazao i svojim solo albumima. Najbolje saradjivao sa Talking Heads. Recenzija osrednja.
-
Ovaj album (gost)
| 14.08.2008. 17.58.24
je slabiji od Parachutes i Rush of Blood to the Head.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.