Kada sam čuo da je
Timbaland koproducent novog albuma Bjork, pomislio sam da je, pošto je već od brojnih
posrnulih devojaka napravio
umetnice, red da od jedne
umetnice napravi
posrnulu devojku. Međutim, to se nije desilo, i Tim Mosley, ta enigmatična figura američkog hip-hopa, odlično se uklopio u njen avangardni univerzum, koji na albumu
Volta, doduše, pokušava malo da se vrati popičnim počecima iz 90-ih.
Sarađujući s
Bjork Timbaland je upotpunio trijumfalni umetnički triptih u kom je sabrao dva najbolja pop albuma prošle godine (Nelly Furtado i Justin Timberlake) s jednim od najuglednijih avangardnih albuma ove godine.
Kao veliki poštovalac Timbalandovog rada, dovoljno puta sam se razočaravao u njegove solo albume koje je radio sam ili s Magooom, i koji su tradicionalno uvek bili slabiji od materijala za albume drugih. Otud, prilazeći Shock Valueu, nisam imao prevelika očekivanja, koja su inače neosnovano bila uspostavljena u stranoj štampi, koja se donedavno zapravo nikad i nije ozbiljno bavila Timbalandom.
Naime, sve do poslednjih nekoliko ploča Timbaland je bio doživljavan kao potrošena producentska senzacija iz sredine 90-ih, čiji su bitovi tradicionalno krasili najpoletnije klupske stompere, ali čije je vreme prošlo. Pogledajte bilo koju kritiku kanonskih ploča na kojima je Timbaland gradio svoje ime i videćete da je oduvek bio percipiran kao stožer besramne zabave u produkciji hip-hopa, daleko od bilo kakvog umetničkog kredibiliteta.
Konačno, pogledajte slučaj Utade Hikaru, lokalne J-Pop zvezde, čiji je proboj na američko tržište pripremao kontroverzni diskografski mogul Lyor Cohen, u šta je bio uključen i Timbaland kao klasičan plaćenik, praktično doveden u situaciju da ga šef Def Jama podvodi vanameričkim zvezdama. Pošto, kako se može čuti iz medija,
Kylie Minogue hoće da kupi
Romale romali Kikija Lesendrića, Timbaland je, da se još malo srozao, vrlo lako mogao da radi novi album Ane Nikolić.
Međutim, prelaskom
Jay-Z-a u belačku igru vlasništva nad diskografskim kućama, uzajamnim pohvalama sa
Coldplay, radom na uspešnom lansiranju Justinove solo karijere, i uopšte zahvaljujući crossoveru s belcima, Timbaland je stekao više nego zasluženo priznanje, pa se zato i njegov novi album sluša pažljivo, a ne kao marginalno izdanje koje samo treba da zadovolji sujetu bogatog bitmejkera.
Shock Value je u tom smislu kudikamo veće razočaranje od prethodnih Timbalandovih solo posrnuća pošto se određenoj neinspirisanosti pridružuju i solidne doze neukusa u izboru saučesnika.
Kada radi sa svojim pouzdanim naručiocima
Justinom i
Nelly Furtado u singlu
Give It to Me, Timbo isporučuje odličan klupski singl. Ali on nije na nivou singlova koje je pravio za njih pojedinačno. U tom smislu, pesme koje potom na ovom albumu radi s Justinom sigurno ne bi našle mesto na njegovom albumu.
Naravno, nije Shock Value lišen uspelih momenata. Domen besramnih hitova Timbalandovog profila popunjava pesma Bombay, u kojoj mu gostuju britanska 2-step zvezda Amar i kućni saradnik Jim Beanz. Bombay ima sve što je potrebno, uključujući orijentalne vokalne deonice. Na saradnji sa starim saigračem Magooom u Boardmeeting Timbaland isporučuje nešto blizu svojih tipičnih muških rap numera. S Money u pesmi Fantasy radi dobar senzualni r’n’b.
Tony Yayo, između dve robije, i
50 Cent, između dve smrti, gostuju u lakom gang komadu
Come & Get Me. Pošto je Timbo već pozajmio svoje usluge Centovom zabludelom sinu The Gameu, ovaj lepršavi gang bez težine nažalost ostaje u senci razbijačke
Put you on the Game sa
The Documentary. Sličan domet ima i minimalistička
Kill Yourself, gde mu gostuju Sebastian i Attitude, s tim što ovde Timbo više liči na Drea nego na sebe.
Ipak, čitaoce Popboksa sigurno najviše zanima kako se Timbo pokazao u crossover susretima s belim zvezdama. Ukratko, kada su ga oslovili sa Mr. Mosley, on nije odgovorio „Don’t call me Mosley, it’s my slave name!“. Na Shock Value nećemo naći ništa poput All the Good Things Come to an End, u kojoj je čarobno spojio Chrisa Martina i Nelly Furtado; ova deonica bliža je reperi-s-rokerima-na-silu kompilaciji Loud Rocks, nego istinskom istorijskom pomirenju na Judgement Nightu.
U domenu strašnog nalazi se 2 Man Show, gde Timbaland, čija je seksualnost oduvek bila predmet polemike, i uvek je oko toga bilo nešto nejasno, sparinguje sa Eltonom Johnom. Ova pesma podseća na posthumna Biggiejeva i 2Pacova izdanja – Elton deluje kao da je mrtav, a Timbo se ponaša kao P. Diddy ili Suge Knight.
Saradnja s
Fall Out Boy takođe je prilično kompromitujuća, na tragu
Gnarls Barkley, i to ne zato što liči na Gnarls nego zato što se nekadašnje emo uzdanice iz laganog, trivijalnog pevušenja s Timbom u refrenu pretvore u lažni refren pun čežnje, i time istog sekunda anuliraju sve obrtaje svojih diskova u srednjoškolskim sobama. Ako si raper gimnazijalac i nerviraju te emo šminkeri s pramenovima kosice preko čela, pusti im pesmu
One & Only i demistifikovaćeš ih zau..., OK, bar do mature.
Najpristojnije su se u ovoj deonici pokazali
She Wants Revenge, koji vraćaju svoj konfekcijski goth jednu brzinu nazad, iz
Joy Division šaltaju u
New Order, a kao što znamo, New Order su izdavali za Quincy Jonesa kad su došli u Ameriku, i onda sve legne na svoje mesto. Poseban respekt zaslužuje vokal Justina Warfielda u ovoj pesmi, koji zvuči kao nemački goth kakav se pušta na dark večerima u KST-u.
Pažnju treba obratiti i na gostovanje Timbalandovih kućnih belaca OneRepublic, jako sličnih
Keane, čiji članovi, inače, pomažu Timbu u radu, i čiji album on planira da izda. Na albumu je remiksovao njihovu pesmu
Apologize i tom prilikom sveo Keane na nivo boys benda. Kad je reč o Hives, oni su naprosto semplovani i o ozbiljnijoj saradnji se ne može govoriti.
Možda najzanimljiviji aspekt Timbalandove savremene i umetnički najpriznatije faze vidljiv je u numeri Way I Are, u kojoj mu gostuju Keri Hilson i D.O.E., a to je snažna refleksija moćnih crnačkih pop albuma 80-ih, naročito Michaela Jacksona. Aktuelnog Timbalanda dakle treba čitati iz ključa Quincyja Jonesa, pa i samog Jacksona (koji je, što se često zaboravlja, proizveo neke izuzetne ploče!). Evo lepe prilike da se setimo velikog izopačenog genija.
Kada u introu Oh Timbaland govori o tome kako je uspešan, sve je to tačno, ali dešava se posle albuma Kanyea Westa na istu temu. Naravno, Timbaland je u ukupnom skoru i uspešniji i istorijski važniji od Kanyea Westa, međutim Shock Value i tematski i umetnički ostaje iza Westovih pokušaja.
A svi oni naravno ostaju daleko iza Dr Dreovog kultnog solo albuma Chronic, koga se moramo setiti s velikim poštovanjem, iako je Dre danas umetnički mrtav. Ta ploča ostaje simbol izvanrednog ulaska jednog vrhunskog producenta u neposrednu rap proizvodnju, kojoj se čak i na ulicama oprašta činjenica da su stihove pisali ghost writeri, i da Dre nikada nije bio gangster.
S druge strane, dominantno prisustvo poznate songwriterke i back vokala Keri Hilson na čak četiri pesme, kao i još nekih poluafirmisanih muzičara, a ako se uzme u obzir da je ona potpisala za Timbalandovu etiketu kao i još neki, moglo bi se dovesti u pitanje koliko je ovaj album Timbalandov lični izraz a koliko neka vrsta mixtapea kojim najavljuje svoje nove zvezde, i da li se onda, tragom Popboksa, Shock Value može nazvati Timbaland će promeniti sve?
Na redu je Just Blaze, svakako najkonzistentniji i najskromniji producent savremenog visokobudžetnog rapa. Čini se da je njegov solo udar neizbežan. Videćemo koliko je naučio od Timba i Kanyea, s kojima je učinio da Jay-Z bude ovo što je danas.
Komentari
Trenutno nema komentara.
Morate biti prijavljeni da biste komentarisali tekstove.